Srpski narod je prvi na meti govora mržnje u medijima i na društvenim mrežama u regionu. Razlozi su mnogobrojni. Govor mržnje je najdominantniji u trenutcima kada se Srbija poklanja svojim herojima i priseća stradanja svojih gradjana kroz višedecenijsku borbu za očuvanje granica i entiteta. U regionalnim medijima je najprisutniji narativ da su Srbi pretnja po suverenitet, čime se na taj način stvara straha od potencijalnog sukoba.
Jedan od primera je obeležavanje godišnjice pogroma 250.000 Srba iz Hrvatske, koje je pokrenulo talas štetnih narativa u hrvatskim medijima. Kako u medijima tako i na društvenih mrežama, ali i medju javnim ličnostima.
Da stara izreka "ko peva zlo me misli" ne važi na ovim prostorima dokazali su mnogi taletovani umetnici svojim kompromitujućim ponašanjem.
Godinama su nastupi na proslavama zločina nad Srbima, kao i izvođenje stihova Marka Perkovića Tompsona, koji veliča NDH, bili tolerisani. Srbija je prva otvorila svoje granice za međusobnu saradnju na svim poljima, prvenstevno kroz umetnost. U regionu su stvari drugačije funkiconisale, imena srpskih muzičara bila su preinačena u "udovica ratnog zločinca" ili "jeftina srpska cajka".
Od početka građanskog rata na područiju bivše Jugoslavije svaka republika je formirala svoju špijunsku hobotnicu. Informacije su prelazile novonastale granične prelaze od Triglava do Vardara brže od ptica. Izglasavale su se različite rezolucije, redizajnirala istorija i ograničavala ljudska prava kroz najrazličitije diskirminacije srpskih povratnika i turista u Hrvatskoj. Vrhunac je usledio hapšenjem srpskih pevača i advokata.
Zašto se pravo Srbije na unutrašnju bezbednost i mere predostrožnosi tumače kao napad, jeftino politikanstvo i protivzakonito delovanje?