"Za 75 dana možeš da se osposobiš za vojsku, da naučiš da koristiš pušku, da imaš dva ili tri gađanja, da znaš da bacaš bombu, da se upoznaš sa lancem komande i činovima u vojsci, da naučiš da funkcionišeš u grupi i što je je najbitnije postaješ zdraviji, pedantniji i kulturniji", slažu se Stefan Bogdanović (35) iz Beograda i Nenad Jurić iz Subotice koji su šest meseci služili vojsku 2007. godine.
Bogdanović pripada jednoj od poslednjih generacija regruta za koju je služenje vojske bilo obavezno pre nego što je Vlada Srbije 15. decembra 2010. godine donela odluku o obustavi obaveze služenja vojnog roka. Bez obzira na to, odlučio je da dobrovoljno obuče maslinasto-zelenu uniformu.
"Završio sam srednju školu, operisao krajnike i pošto nisam znao šta da radim dobrovoljno sam se prijavio za vojsku. Sećam se da još nisam bio u procesu regrutacije, ali sam sve završio za tri dana i lekarske preglede i psiho-fizičke testove pa su mi dali pešadijski rod i poslali u Centar za obuku Sombor", navodi Bogdanović koji je krenuo u vojsku čim je napunio 18 godina.
Međutim, kako kaže, zbog ograničenja vida odmah je dobio promenu roda vojske.
"Na testiranju nisam mogao da vidim brojeve u mozaiku pa recimo ne bih mogao da čitam topografsku kartu zbog čega sam dobio premeštaj u Pančevo i i pripao rodu vezista pri izviđačima. Prvi dan je bio najkomplikovaniji jer juriš komplet uniformu, gaće, čarape, košulju, čizme, cipele... Sećam se da sam dobio čizme još iz doba SFRJ što nije tako loše jer su bile razgažene iako me je kuvana guma na peti malo nažuljala", objašnjava Bogdanović.
Sagovornik opisuje prve dana vojske kao veoma intenzivne.
"Prvih dana zadužili smo pušku, upoznavali smo se sa vojskom i činovima, kako da pozdravimo koga, kako da marširamo, šta je strojev korak. Ujutru smo spremali krevet, uveče čistili toalet i prostorije, pomagali smo i u kuhinji, servirali hranu, prali sudove. Od hrane je bio najbolji doručak jer si imao peciva, viršle, jaja, kačkavalj... Između ručka i večere smo imali takozvanu marinadu ili užinu koja je podrazumevala uglavnom voće i slatkiše", objašnjava Bogdanović i dodaje da je u vojsci prvi put video da se služi "kupus sa makaronama".
Zakletva je usledila posle 15 dana vojske.
"Sećam se da sam bio prva četa, prvi vod i prvo odeljenje. Broj vojnika je bila vojna tajna u kasarni, ali nas bilo pedesetak u česti, 30 u vodu, a 15 u odeljenju. Posle zakletve imaš dva dana slobodnog vikenda, a onda sam dobio premeštaj u Gornji Milanovac na specijalističku obuku za vezistu. Učili smo slepo kucanje, Morzeovu azbuku i svim drugim vidovima komunikacije u vojsci. Naravno, pored te imali smo i fizičku obuku, išli smo čak i na poljoprivredne radove, uređivali kasarnu", kaže Bogdanović.
Uporedo s tim konstantno teče priprema za "gađanje".
"U prva tri meseca sam imao dva gađanja na vatrenoj liniji iz ležećeg položaja. Sećam se da je gađanje veoma bučno jer pored tebe još pedesetak vojnika puca, a nemaš čepove za uši. Svako ispaljuje okvir od deset do 15 metaka u metu i posle dobijaš ocene od jedan do pet. U prva tri meseca konstantno vežbaš rasklapanje, sklapanje i čišćenje puške. S tim što smo se, ipak, više družili s metlom nego puškom", smatra sagovornik.
Kako kaže, 75 dana vojske sasvim je dovoljno da se nauči i bacanje bombe.
"Išli smo na poligon na kome pored tebe uvek stoji starešina. Sećam se da mi je bio problem zato što sam levoruk pa sam morao da praktično ukrstim ruke kako bi desnom rukom izvadio otvarač koji je s leve strane bombe. Kad baciš bombu moraš da legneš, a starešina te drži za takozvane oprtače ili tregere jer te prirodni nagon tera da ustaneš i pogledaš da li je eksplodirala bomba. U slučaju da ispustiš bombu starešina je tu da je gurne u kanal pored kako ne bi došlo do nesreće", navodi Bogdanović i dodaje da je u vojsci učio teorijski i kako se koristi ručni bacač.
Posle svega, smatra da mu je služenje vojske koristilo.
"Naučio sam, pre svega, da funkcionišem u grupi i da poštujem hijerarhiju i starijeg od sebe. U tim godinama misliš da ako si fizički jači mora svako da te sluša pa čak i onaj na višoj poziciji, a naravno nije tako", zaključuje Bogdanović.
Iste godine kada je Bogdanović služio vojsku, uniformu je obukao i Nenad Jurić iz Subotice. Šest meseci je bio u jedinici Protiv vazdušne odbrane (PVO) u Kraljevu kao nišandžija na "boforsu" topu koji je oborio 1999. "nevidljivi" F-117A. Bio je martovska klasa i u Vojnom odseku su ga pitali da li želi da služi redovni vojni rok ili civilni vojni rok. Nije imao dilemu.
"Dobio sam poziv i javio se na regrutaciju u Bačku Topolu, a posle je stigao poziv za Beograd, da se javim u kasarnu u Jakovu, u kojoj je bio PVO sistem, "bofors" i "neve". Pošto se po prvi put formirala jedinica "bofors" u Srbiji, jedna je služila u Novom Sadu, čuvali su nebo Vojvodine, a druga je bila u Kraljevu i čuvala je Srbiju, dok je raketni sistem "neve" čuvao Beograd. U Jakovu smo zadužili borbenu opremu i naoružanje. Poslali su me posle nekoliko dana u Kraljevo, u kasarnu "Jarčujak". Prva tri meseca smo imali obuku, a naredna tri meseca sam bio kuvar. Obuke su onda bile stroge i teške", kaže Nenad Jurić.
Prema njegovim rečima, doručak je bio slab, hrana je bila izmerena po gramaži, koliko je bilo potrebno za jednog vojnika. Dobijali su dve ili tri viršle, jedan "Zdenka" sir, tri kriške hleba i šolju čaja.
"Za ručak smo imali kuvano jelo. Dok sam služio obuku, recimo, bio je pasulj oko 200 gr, malo salate i koju krišku hleba. Za marendu su bile napolitanke, a za večeru čorbe, paradajz čorba, varivo grašak ili sutlijaš. Vojska je bila siromašna tada i nosili smo stare uniforme, bilo je i pokidanih uniformi. U Kraljevu su sobe i kreveti bili loši. Krevetnina pokidana, ćebad stara. U sobi je bila jedna četa, nas oko 24", kaže Jurić.
U hodniku su držali naoružanje i čizme. U učionici su imali časove za vreme obuke, u njoj su ih upoznavali sa vežbama i šta ih čeka sledeći dan. Tu je bila čajna kuhinja i u njoj televizor. Na kasarnu u kojoj je bio je 1999. palo jako puno bombi i izbombardovan je bio i vešeraj. Ništa nije bilo sanirano i sve je bilo u lošem stanju.
"Kupatila su bila u katastrofalnom stanju. Nije bilo tople vode, a imali smo pravo da se kupamo jednom nedeljno, četvrtkom. Kupali smo se i vodom iz cisterni, iz kamiona. Posle tromesečne obuke su me stavili u logistiku i prebačen sam da radim kao kuvar u kuhinji. Bilo je dva kuvara i pet pomoćnika i mi smo pripremali obroke za oko 900 ljudi. I firme su nam donirale hranu, ali vojska je bila jako siromašna. Imali su mogućnost da nam daju platu do 600 dinara mesečno", kaže Nenad Jurić.
Pre rada u kuhinji, išao je na stražu, imao je požarstva svaka dva sata, odnosno, dva sata je bio na obuci, a sledeća dva je bio požarni, i tako sedam dana u kontinuitetu. U tom periodu nije ni spavao, zaboravio je šta znači odmoriti se. Na pitanje šta mu je bilo najteže kaže da je najteže bilo buđenje, a najlepše što je "stekao velike prijatelje i drugove".
"Izašli smo iz kasarne zdraviji, kulturniji, pedantniji. Znao se red. Lepo je bilo družiti se, zabaviti se i raditi. U početku je delovalo da nema kraja tom periodu, ali kada je došao kraj svima je bilo žao i svi smo rekli ako bi se ponovo služio vojni rok da bi se rado vratili ponovo na šest meseci u istu jedinicu. Kao neko ko je dobrovoljno bio u vojsci, svakoj muškoj osobi bi rekao da učini isto. U vojsci se nauči mnogo, stekne se poštovanje prema starijima, postane se razumniji... Srećan sam što sam imao mogućnost da odslužim vojni rok. Ako bi me zvali, odslužio bih ponovo šest meseci, besplatno", kaže sagovornik.
BONUS VIDEO:
(Blic/MONDO/Ivana Vlajković)