Decenijama su vredno radili, štedeli, i na kraju svo bogatstvo doneli tamo odakle su i potekli, u svoje selo Draginje. Gastarbajteri uživaju u raskoši, a nema ničega što im nedostaje a da parame ne mogu da kupe. Nalazi se na pola puta između Šapca i Valjeva, poznato prema tome što trećinu stanovništva čine gastarbajteri koji već godinama rade u Austriji, Italiji i Nemačkoj i gotovo sav novac ulažu u kuće u rodnoj grudi.
U Draginju je većina kuća izgrađena od belog kamena. Na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova prema čemu je selo prepoznatljivo. Ipak, meštani kažu da takva estetika polako izlazi iz mode. Većina skida ukrase i umesto toga kupuje "Luj Viton" zavese i "Versaće" pločice i kuhinjske elemente, markirane trosede, ogledala i ormare.
Meštani su otvorili vrata svojih kuća novinarima i pohvalili se svojim nameštajem za koji su godinama vredno radili u inostranstvu.
Svako ko je prošao kroz ovo selo u opštini Koceljeva morao je da zastane da bolje osmotri niz kuća od kojih većina ima po nekoliko stotina kvadrata i veliko dvorište opasano visokim ogradama.
Slađana Damjanović, koja radi u ovom mestu kao negovateljica, sprovela je novinare kroz neke od ovih kuća u kojima su uglavnom ostale starije žene dok su ostali članovi porodice u Beču.
"Prvu takvu kuću sa ukrasima i gipsanim lavovima sagradio je pre nekoliko decenija koordinator Roma u selu. Posle toga su svi krenuli da prave takve kuće. Sada skidaju beli kamen da bi stavili fasadu, najpopularnija je sjajna, kad se kuća presijava na suncu. Mnogo se ulaže u ograde od kovanog gvožđa za koje se daje po 15.000 evra. Najviše se voze "mercedes" i "bmv" džipovi. Najvažnije je imati firmirane zavese, pločice, nameštaj. Iako dođu samo na deset dana godišnje, žele da imaju bazen u dvorštu. Sve to donose iz Austrije i puno košta. Hoće da se zna za šta rade", kaže Slađana.
Vreme se promenilo i Rome više ne interesuje da se kite zlatom već da imaju skupu garderobu poznatih svetskih firmi. I kad se nosi nakit, gleda se da to bude belo zlato, kaže Slađana.
2Vole da imaju original patike, košulje i majice umesto da se kite zlatom kao nekada. U kuće se dosta ulaže, postoje kuće gde su majstori i leti i zimi, non stop se nešto radi, a oni im komanduju telefonom iz Beča. Postoje kuće koje me zovu da čistim i za to mi treba po tri-četiri dana da završim. Imaju četiri sobe na spratu, kupatilo, otvoreni deo za bilijar, u prizemlju pet soba i otvoreni deo. Ukupno tri kupatila i jedno u podrumu, da se okupaju dole kada nešto rade napolju i da uvek uđu u kuću čisti", kaže Slađana Damjanović.
Ipak, sve to nije ni izbliza tako "bogato" kako je to bilo nekada, do pre nekoliko godina, potvrđuje Slađana. Kako kaže, sve manje ljudi se vraća u Draginje i sve manje je para za ulaganja.
"Postoje kuće u kojima nema nikoga. Ja živim u Draginju 28 godina i dalje ne znam sve odavde iz sela zato što u većini slučajeva u kućama žive samo starije žene dok su sva deca i unuci u Beču. Većina tamo radi po kućama, snalazi se, preprodaje kola, živi u iznajmljenim stanovima i sve pare šalje ovde, godine im trebaju da završe kuću. Ali sve više je onih koji su u Austriji kupili kuće koje koštaju i po pola miliona. Ne dolaze ovde često i hoće tamo da se skuće", objašnjava Slađana.
U kući Đorđevića živi samo baka Jelena dok je ostala devetočlana porodica u Beču i dolazi samo na kratko kad uspe da dobije odmor.
"Baka Jelena živi u pomoćnoj kući pored dok ogromna kuća sa velikim brojem kvadrata i tri spavaće sobe uglavnom zvrji prazna. Sve se redovno održava i čisti kao da su oni tu. U svakom trenutku salonski sto za 12 osoba je spreman i tu se, kada god je moguće, dočekuju gosti. Naravno, situacija nije ni izbliza dobra kakva je bila do pre 10 godina", objasnila je Slađana.
U kući Jovanovića takođe obitava samo baka Natalija dok su ostali u inostranstvu. Ona je otvorila vrata njihovog doma i pokazala nameštaj za koji njena deca i unuci rade u inostranstvu. Ipak, potvrđuje da je to daleko od nekadašnje zarade i da, sve što su stekli i što imaju, datira još od prethodnih decenija.
Isto je potvrdila i Radmila Janković čiji su unuk i ćerka otišli pre 15 godina u Beč.
Darinka Petrović navodi da je sada, pored svog ulaganja u kuću i zidove, najvažnije samo da ima osnovno - hranu i lekove.
"Nekada su jedan po jedan stavljali čuvene lavove i ukrase. Na svakoj kući je to bilo. Sada se to skida, nije više u modi, kažu odmah se zna da je selo romsko. Sada nam nije do toga. Sama sam ovde, sin mi je u zatvoru zbog papira u Beču, ostali jure za parče hleba, rade za 1.000 evra, a 800 evra samo stan. Nema se više za markirano i nakit, to je bilo pre, sada zbog korone više ne rade nego što rade. Sve smo kupili odavno i to su deca birala dok su bili mlađi. Sada samo da imamo za osnovno. Ništa preterano", objašnjava Darinka.
Kako objašnjava Darinka, nekada je bilo važno da se ima garderoba i markirano, a sada to bar kod nje više nije slučaj.
"Ono što smo imali mi smo rasprodali da bismo radili u kući. Šest godina već ništa ne ulažemo. Šta imaš, imaš, šta nemaš, ćuti. Zvali su me da odem u Beč, to može preko zime, ali čak ni tada. Zidovi stana me guše, ne mogu tamo drugo da izdržim, ipak sam navikla ovde", objašnjava Darinka.
Lenka Petrović potvrđuje da zarada u Beču više nije kao nekada i da se mnogo toga promenilo.
"Ovde smo ostali mi stare i bolesne. U kuću ulagali, ali ne možeš jesti zidove. Ovo što imam na sebi, dronjke, to mi je sve što imam, ništa više, ni penziju, ni ušteđevinu, a onda džabe sve", zaključuje Lenka Petrović.
BONUS VIDEO:
(MONDO/A.V./J.D.)