Baka Jelica iz jednog sela u okolini Loznice, došla je u Beograd kod sina kako bi potražila pomoć za svoje zdravlje. Decenijama je briula o deci i unucima, a ono što je doživela svoje unuke ostavilo ju je bez reči, slomljenog srca.
"Ceo život sam provela u selu, gde su me svi znali kao vrednu i poštenu ženu. Muž i ja smo izveli troje dece na pravi put. Nismo imali mnogo, ali ono što smo imali delili smo s ljubavlju. Sin je otišao u Beograd, završio fakultet i zaposlio se, na šta sam bila neizmerno ponosna. Kad god bismo se čuli, zahvaljivao mi je na svemu što sam uradila za njega,“ započinje Jelica svoju priču.
Pre nekoliko meseci, baka Jelica je počela da oseća ozbiljne zdravstvene tegobe. "Lekar iz našeg doma zdravlja mi je rekao da moram kod specijaliste u Beograd. Sin me odmah pozvao da dođem kod njega, da mi pomogne. Uz težak kofer i srce puno nade, uputila sam se u glavni grad, verujući da će u svom sinu i njegovoj porodici naći mir, htela sam sa njima da podelim svoje strahove vezane za moju dijagnozu"
Neočekivana reakcija unuke
Međutim, već prvih dana njenog boravka u Beogradu dogodilo se nešto što je nije ostavilo ravnodušnom. „Unuka, koja ima 18 godina i ide u gimnaziju, jedva da mi je rekla 'zdravo' kad sam stigla. Pokušala sam da je uključim u razgovor, da je pitam kako je u školi, ali samo je slegnula ramenima i otišla u svoju sobu,“ kaže Jelica.
Pravi šok usledio je nekoliko dana kasnije, kada je unuka, u očiglednom nezadovoljstvu, rekla nešto što baka nikada neće zaboraviti. „Došle su joj drugarice na ručak. Ja sam ga napravila i baš želela da ih ugostim. One su se međusobno kikotale, tiho pričale. Želela sam da se uključim sa njima u razgovor i pitala ih standardna pitanja, kakvi su đaci, šta im rade roditelji, imaju li neke simpatije... Unuka je odgurnula tanjir od stola, odjednom je rekla: ‘Bako, možda bi bilo bolje da se vratiš u svoje selo. Ovde nas blamiraš. Nije ti tu mesto. Moje drugarice te gledaju kao čudakinju.’ Nisam mogla da verujem šta čujem. Kao da me neko ubo u srce,“ priča Jelica, sa suzama u očima.
Jelica priznaje da joj je bilo teško da prihvati unukine reči. "Zar je moguće da me dete, koje sam čuvala kao bebu i za koje sam uvek spremala najlepše pite i kolače kad bi dolazilo u selo, sada ovako odbacuje? Samo zato što sam iz sela?“
Dodaje da se trudi da razume njen svet i način razmišljanja, ali ne može da opravda ovakvu grubost. "Ja znam da mladi danas gledaju na mnoge stvari drugačije, ali porodica treba da bude svetinja. Ovo me je zabolelo više od ičega.“
Povratak u selo sa teškim mislima
Posle nekoliko nedelja provedenih u Beogradu, Jelica je odlučila da se vrati u svoje selo. "Nisam želela da pravim neprijatnosti. Rekla sam sinu da moram nazad jer me čekaju obaveze kod kuće. On je insistirao da ostanem, ali nisam mogla. Previše mi je teško bilo da živim pod istim krovom s unukom koja me tako odbacila,“ objašnjava ona.
Iako je povratak kući doneo olakšanje, rana na srcu ostaje. "Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome šta sam uradila pogrešno. Da li sam negde zatajila kao baka? Ili je svet toliko otišao u drugom pravcu da deca više ne razumeju vrednost porodice?“, zaključila je ova baka.
(Kurir stil, Mondo, I.L.)