Zoran Mirosavić, domaćin iz sela kod Valjeva, otac je devetoro dece i već ima 12 unučadi, a trinaesto unuče je na putu. Porodica mu je danas, kako kaže, najveći ponos i smisao života.
"Ponosni deda? Ponosni i preponosni", kaže Zoran kroz osmeh dok govori o porodici koju je gradio godinama.
Deca su mu danas u Valjevu, Osečini i Koceljevi, dok su dvojica sinova i dalje sa njim i školuju se - jedan završava osmi razred, a drugi treći.
Bavi se poljoprivredom, ali radi i na građevini kada ima posla, dok njegova supruga radi u hladnjači.
Na pitanje da li je bilo teško podizati devetoro dece, Zoran kaže da mu u početku nije bilo lako, ali da su kasnije svi pomagali jedni drugima.
"Možda je bilo teže sa prva dva ili tri deteta, ali posle su oni stizali i jedni druge pomagali. Pomagali su i moji roditelji. Bila su dobra deca za odgajanje", ispričao je Zoran u emisiji Izazovi avanturu.
Dodaje da su, uprkos finansijskim izazovima, uspeli da izgrade stabilan život.
"Jeste bilo teško finansijski - treba obezbediti hranu, odeću, obuću, školu, knjige... ali nekako smo uspeli", kaže.
Danas, kako ističe, sva deca imaju svoje kuće i porodice.
"Svako ima svoje, svako gleda svoju decu. Ja i moja žena sada gledamo još ovo dvoje najmlađih", dodaje.
Najstariji sin rođen je 1994. godine, dok je najmlađe dete rođeno 2016. godine. Prvo dete dobio je sa 22 godine, a deveto oko četrdesete.
Ono na šta je posebno ponosan jeste zdravlje svoje dece.
"Imam sreću neopisivu - sva deca su mi zdrava. Hranjena su prirodnom hranom, nijedno nikad nije išlo kod lekara", kaže.
Porodica veliki deo vremena provodi na imanju koje prostire na oko 40 hektara.
"Ovo mi je kao banja", kaže Zoran.
Na imanju gaji maline, luk, krompir, paradajz, krastavce, kupus i drugo povrće - ništa od povrća nije tretirano hemijom.
"Sve je organski. Nema prskanja, nema ničega - samo ono što padne s neba. To koristimo za ishranu i za zimnicu", objašnjava.
Imanje se nalazi na većoj nadmorskoj visini, daleko od gužve i buke, a u blizini su sela Dragodol i Pecka, odakle i dolazi, udaljena oko 12 kilometara.
Vikendicu na tom mestu kupio je pre više od deset godina, kada nije imala ni krov.
"Čekao sam dugo da se proda i imao sam sreće da je baš ja kupim. Posle sam malo po malo dokupio još zemlje", kaže.
Dodaje da ništa nije došlo odjednom.
"Sve sam kupovao malo po malo, kako sam mogao. Nije to bilo odjednom", ističe.
Na imanje često dolaze i prijatelji, posebno lovci, jer se Zoran bavi i lovom, pa ovu kuću nazivaju i lovačkom.
"Deca i unučad vole da dođu, posebno vikendom. Ovde se odmorimo, ali i radimo", kaže.
Njegova supruga dodaje da, iako mnogima deluje lako kada on priča, stvarnost nije bila jednostavna.
"Lako je kad muškarac priča. Nije bilo baš lako. Trebalo je obezbediti sve – odeću, obuću, hranu, školu, knjige... sve obaveze", kaže ona.
Ipak, naglašava da nikada nisu žalili zbog svog izbora.
"Ne žalim ni za čim. Samo da su deca zdrava - to je najvažnije", poručuje.
Na pitanje kako su uspeli, kroz osmeh dodaje:
"Mora da sluša", kaže o suprugu.
Zoran na kraju priznaje da mnogi možda zavide na životu koji danas ima, ali da je za njega najvažnije što je sve stvarao zajedno sa porodicom.
"Možda neko i zavidi, ali meni je ovde najlepše. Ovo je naš mir. Ovde dolazimo da se odmorimo, ali i da radimo", zaključuje ponosni otac i deda.
BONUS VIDEO:
(Izazovi avanturu/Mondo)