- Profesor Aleksandar Valjarević poručuje da je pošumljavanje ključno za otpornost Srbije na klimatske promene, jer šume čuvaju vodu, zemljište i biodiverzitet.
- Prema njegovim proračunima, Srbiji bi trebalo oko 60% šuma i šumskog zemljišta, dok satelitska analiza pokazuje oko 49% sa greškom od 2%.
Očuvanje šuma trebalo bi da bude zajednička odgovornost svih nas, imajući u vidu njihov neposredan uticaj na životnu sredinu i kvalitet ljudskog života. Šume imaju važnu ulogu u regulisanju vodnog režima, zaštiti zemljišta od erozije, očuvanju biodiverziteta i ublažavanju posledica klimatskih promena.
Požari kojima smo ovog leta svedočili u Deliblatskoj peščari dodatno su ukazali na ranjivost šumskih ekosistema, dok se problem njihovog ugrožavanja, usled seče, požara i klimatskih ekstrema, ne odnosi samo na Srbiju, već ima globalne razmere.
U takvim okolnostima, pošumljavanje ne bi trebalo posmatrati kao povremenu ekološku inicijativu, već kao sastavni deo dugoročne zaštite prirodnih resursa i odgovornog upravljanja prostorom. O značaju šuma, posledicama njihovog dugoročnog smanjivanja, područjima Srbije koja zahtevaju posebnu pažnju i ulozi građana u očuvanju životne sredine za MONDO je odgovore dao profesor Aleksandar Valjarević.
Koliko šuma je potrebno Srbiji?
Profesor Valjarević ističe da značaj pošumljavanja prevazilazi samo povećanje površina pod šumama, budući da klimatske promene istovremeno utiču na različite segmente prirodnog i društvenog okruženja.
"Pošumljavanje Srbije je izuzetno značajno, ali ga ne treba posmatrati izolovano, samo kao pitanje povećanja procenta teritorije pod šumama. Klimatske promene su proces čije se posledice akumuliraju iz godine u godinu i istovremeno deluju na vodu, zemljište, rečne sisteme, poljoprivredu, naselja i infrastrukturu. Zato su šume jedan od ključnih elemenata otpornosti čitavog prostora. One utiču na zadržavanje vode u zemljištu, smanjenje površinskog oticanja i erozije, lokalnu temperaturu i mikroklimu, stabilnost padina, očuvanje biodiverziteta i skladištenje ugljenika", navodi profesor za MONDO.
Prema njegovim rečima, smanjivanje šumskih površina može imati dalekosežne posledice, posebno kada se posmatra u kontekstu promena temperature, dostupnosti vode i stanja zemljišta.
"Dugoročno smanjivanje šumskih površina može zato imati mnogo šire posledice od samog nestanka drveća. Može doprineti bržem isušivanju zemljišta, intenzivnijoj eroziji, većem površinskom oticanju tokom ekstremnih padavina, jačanju posledica toplotnih talasa i smanjenju sposobnosti određenog prostora da se prirodno prilagođava klimatskim ekstremima."
Posebno naglašava značaj istovremenog praćenja različitih ekoloških pokazatelja, umesto posmatranja klimatskih promena isključivo kroz porast temperature.
"U svom tekstu sam upravo naglasio da nije dovoljno posmatrati samo temperaturu: mnogo je važnije istovremeno pratiti šta se događa sa vodom, zemljištem, rekama, vegetacijom i načinom korišćenja prostora. Posebno je važno pitanje vode. Porast temperature povećava evapotranspiraciju, a kada se to poveže sa dužim sušnim periodima i smanjenom količinom vode u zemljištu, posledice postaju ozbiljnije. Šumski ekosistemi tu mogu imati veoma važnu zaštitnu funkciju", objašnjava Valjarević.
Profesor je za MONDO ustupio i kartu zemljišnog pokrivača Srbije, izrađenu na osnovu sopstvene prostorne analize, kao i rezultate proračuna o udelu šuma i šumskog zemljišta u našoj zemlji.
"Po mojim proračunima i modelu potrebno je da Srbija ima 60% šuma i šumskog zemljišta, po satelitskoj analizi koju sam uradio, taj broj je oko 49% sa greškom od 2%."
Reč je o rezultatima njegovog modela i satelitske analize, a ne o zvaničnom statističkom podatku o šumovitosti Srbije.
Južna i istočna Srbija izdvajaju se po preklapanju klimatskih rizika
Kada je reč o područjima na kojima bi pošumljavanje trebalo da bude prioritet, profesor ukazuje na značajne prostorne razlike i potrebu da se prilikom planiranja uzmu u obzir specifične karakteristike različitih delova zemlje.
"Ne bih celu Srbiju posmatrao kao jedinstven prostor, jer ona nema istu geografiju, klimu, hidrologiju, demografsku strukturu niti isti kapacitet za prilagođavanje. U našim novijim istraživanjima klimatskih ekstrema i prostorne ranjivosti posebno su se izdvojili južni i istočni delovi Srbije kao područja u kojima se preklapaju klimatski rizici, depopulacija i infrastrukturne slabosti", navodi Valjarević.
Ipak, naglašava da se izražena klimatska ranjivost određenog područja ne može automatski poistovetiti sa najvećim gubitkom šumskog pokrivača.
"To ne znači automatski da su upravo ta područja svuda i najviše izgubila šumski pokrivač - za takav zaključak potrebno je posebno satelitsko i GIS praćenje promena vegetacije. Ali upravo bi u planiranju budućeg pošumljavanja prioritet trebalo davati područjima gde se istovremeno pojavljuju suša, erozija, degradacija zemljišta, veća opasnost od požara, nestabilni vodni režimi i izražen klimatski stres", ističe.
Profesor smatra da posebnu pažnju treba posvetiti rečnim slivovima i koridorima, površinama ugroženim erozijom, degradiranom zemljištu, ali i urbanim i periurbanim zonama.
U tom kontekstu ukazuje i na uticaj urbanizacije na prirodne hidrološke procese.
"Naša istraživanja pokazuju da urbanizacija već menja hidrologiju: beton i asfalt smanjuju infiltraciju, povećavaju površinsko oticanje i menjaju prirodne tokove. U većim urbanim područjima, uključujući Beograd, Novi Sad i Niš, registrovane su značajne promene gustine rečne mreže u blizini urbano-industrijskih zona. Drugim rečima, ne treba saditi drveće tamo gde je to najlakše, već tamo gde će ono dati najveći ekološki efekat."
Dodaje da savremene tehnologije omogućavaju preciznije određivanje područja na kojima je pošumljavanje najpotrebnije.
"GIS, satelitski podaci i daljinska detekcija danas nam omogućavaju da veoma precizno utvrdimo gde se preklapaju klimatski rizici, vegetacioni stres, stanje zemljišta, voda i način korišćenja prostora", objašnjava profesor.
Koliko građani mogu da doprinesu očuvanju životne sredine?
Pored institucionalnog pristupa, važnu ulogu u očuvanju prirodnih resursa imaju i pojedinačne inicijative građana. Njihov značaj, prema rečima profesora, ne ogleda se isključivo u broju posađenih stabala, već i u razvijanju svesti o zajedničkoj odgovornosti prema životnoj sredini.
"Pojedinačne inicijative građana imaju veliki značaj, ne samo zbog broja posađenih stabala već i zato što razvijaju svest da je prostor zajednička odgovornost. Jedno stablo neće zaustaviti klimatske promene, ali hiljade dobro planiranih lokalnih akcija mogu imati veoma konkretan efekat na mikroklimu, hladovinu, kvalitet vazduha, zadržavanje vode i kvalitet života", ističe Valjarević za MONDO.
Međutim, profesor upozorava da uspešnost pošumljavanja ne bi trebalo meriti samo brojem posađenih sadnica, već njihovom sposobnošću da opstanu u narednim decenijama.
"Međutim, sadnja sama po sebi nije dovoljna. Najvažnije pitanje je koliko posađenih stabala preživi pet, deset ili dvadeset godina. Potrebno je izabrati odgovarajuće vrste, voditi računa o zemljištu, dostupnosti vode, nadmorskoj visini i budućim klimatskim uslovima, obezbediti negu mladih sadnica i zaštititi ih od suše, požara i fizičkog oštećenja. Loše planirano pošumljavanje može dati mnogo manji efekat od pažljivo obnovljene prirodne vegetacije", tvrdi on.
Zbog toga je, kako objašnjava, neophodno povezivanje građanskih inicijativa sa stručnjacima i nadležnim institucijama, kako bi aktivnosti pošumljavanja bile planski organizovane i dugoročno održive.
"Zato bih rekao da je ključ u povezivanju građanskih inicijativa sa strukom, lokalnim samoupravama, šumarima, geografima, ekolozima i prostornim planerima. U svom tekstu sam naglasio da Srbija danas ima podatke, GIS, satelitska osmatranja, univerzitete, institute i stručnjake; problem je što se ti podaci i sektori često nedovoljno povezuju."
"Najskuplje je čekati da problem postane očigledan"
Profesor Valjarević ističe da pošumljavanje mora predstavljati deo sveobuhvatne politike upravljanja prostorom, koja podrazumeva i očuvanje drugih prirodnih resursa.
"Pošumljavanje mora zato da bude deo mnogo šire politike upravljanja prostorom, zajedno sa zaštitom voda, zemljišta, rečnih koridora, poljoprivrednog prostora i urbanih zelenih površina. Najskuplje je čekati da problem postane očigledan. Suština klimatske adaptacije jeste da reagujemo pre nego što degradacija prostora postane teško popravljiva."
Na kraju, profesor ukazuje na činjenicu da se stvarni rezultati pošumljavanja ne ogledaju u kratkoročnom povećanju broja posađenih stabala, već u dugoročnom očuvanju zdravih i funkcionalnih šumskih ekosistema.
"Nije najvažnije koliko ćemo stabala posaditi ove godine, već koliko ćemo zdravih, funkcionalnih šuma ostaviti generacijama koje dolaze", zaključuje profesor Aleksandar Valjarević za MONDO.
BONUS VIDEO:
(MONDO)