- Tito je 1973. bio najbliži Nobelovoj nagradi za mir, a kandidaturu su gurali brojni svetski državnici i ugledne ličnosti.
- Ipak, podrška nije bila dovoljna: u Oslu je nagrada otišla Henriju Kišindžeru i Le Duku Tou, dok je Tito ostao bez priznanja.
- Neuspeh su pratili i politički pritisci, od sukoba s Izraelom i odnosa prema SSSR-u do protesta emigracije i kritika zbog Golog otoka.
Međunarodna priznanja koja je Tito dobijao tokom života teško da se mogu prebrojati.
Jedina je osoba iz Hrvatske koja je dva puta bila na naslovnoj strani uglednog i uticajnog magazina Tajm, pozivali su ga i dolazili mu u goste najvažniji državnici sveta, ali jedino što je još želeo da bi zaista kompletirao lični uspeh, bila jeNobelova nagrada za mir. To se ipak nije dogodilo, a najbliži ovoj nagradi bio je 1973. godine.
Odluka da se lobira na sve strane doneta je na državno-partijskom nivou 1972. Tita je trebalo da predlože Vili Brant, nemački političar i državnik koji je i sam dobio ovu prestižnu nagradu godinu dana ranije, zatim indijska premijerka Indira Gandi, pa etiopski car Hajle Selasije, bivši sekretar UN-a iz Burme U Tant, Habib Burgiba, predsednik Tunisa, kao i italijanski političar Pjetro Neni, predsednik Finske Urho Kaleva Kekonen i predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Nahum Goldman.
Nažalost, ni ovo uticajno društvo nije bilo dovoljno da Tito dobije Nobela, a zašto se to nije dogodilo, opisao je u svojim knjigama Pero Simić, autor najviše biografskih knjiga o Titu.
Celu akciju koordinisao je Rato Dugonjić, tadašnji potpredsednik Predsedništva SFRJ, a prema pisanju publiciste Mila Gligorijevića, o tome je Vladimir Dedijer jednom rekao:
"Mene je pozvao Dugonjić i pitao bih li podržao Titovu kandidaturu? Rekao sam mu da ću podržati kandidaturu, ali da ga moram upozoriti na važnu činjenicu, a to je da Tito nije ni Jevrejin, ni mason. A tu nagradu dobijaju samo oni."
Ipak neuspeh
Milan Terzić zapisao je da je u poverljivim dokumentima SSIP-a (Saveznog sekretarijata za inostrane poslove) navedeno da je akciju trebalo voditi diskretno, da u slučaju neuspeha informacija ne dođe u javnost - što zbog Titovog ugleda, to i zbog ugleda cele države.
Titovu kandidaturu Komitetu za dodelu nagrade podneli su predsednik parlamenta Luksemburga Pjer Gregoar i predsednik Saveza učesnika pokreta otpora u Nemačkoj za vreme Trećeg rajha, Karl Ibah.
Radna grupa SSIP-a morala je da izlobira i osigura glasove 30 najuticajnijih državnika i političara iz celog sveta, što nije bio nimalo lak zadatak. No, 12. decembra 1972. u izveštaju radne grupe pisalo je da "još nije utvrđeno da li je Gregoar podneo službeni pismeni predlog."
Le Duk To odbio nagradu
Svi najznačajniji jugoslovenski političari i diplomate dobili su zadatak da lobiraju i sakupe podršku, ali nije išlo.
Ranko Đukić u knjizi "Topli zec u Oslu" navodi da je tekst Titove kandidature za Nobelovu nagradu pripremio Đorđe Radenković, tadašnji spoljnopolitički komentator dnevnog lista „Politika”.
Ali na kraju su u službenoj kandidaturi ostali samo citati značajnih političara koji su lepo govorili o Titu. Među onima koji su podržali Titovu kandidaturu bili su mnogi iz filmskog sveta - Čarli Čaplin, Luis Bunjuel, Akira Kurosava, Lorens Olivije, Ingmar Bergman i mnogi drugi.
U zaključku radne grupe od 17. maja 1973. godine piše:
"Za sada se može zaključiti da postoji uočljiva disproporcija između predloga i podrške našoj kandidaturi, koji su Nobelovom komitetu stigli od uglednih ličnosti iz sveta."
U Oslu je 16. oktobra 1973. objavljena vest da su nagradu dobili američki državni sekretar Henri Kišindžer i vijetnamski revolucionar i političar Le Duk To, zbog smirivanja sukoba u Vijetnamu.
Le Duk To je nagradu odbio jer, kako je rekao, "još se ne poštuju uslovi primirja." Sledećeg dana „Politika” je objavila ovu vest na trećoj strani, bez ikakvih informacija o Titovoj kandidaturi.
Koštao ga sukob s Izraelom
Prilikom glasanja za Tita, rezultat je bio 2:2, a presudni glas bio je onaj predsednice Komiteta, koja je sasvim neočekivano glasala protiv jer je bila udata za Jevrejina i nije mogla da oprosti Titu što je stao na stranu Arapa u sukobu s Izraelom.
No, iza Titovog neuspeha, prema Dedijerovom mišljenju, krije se i propust što se lobiralo i kod SSSR-a, a to je izazvalo negodovanje zapadne štampane reči i zapadnih političara. Njujork tajms je ovu podršku okarakterisao kao podršku antiameričkim težnjama SFRJ. Osim toga, i u Pokretu nesvrstanih je imao problema jer je Nobelovu nagradu želeo i Hajle Selasije.
Organizacija srpske emigracije u Americi - Srpska narodna odbrana, organizovala je proteste u kojima je pred Zapadom optužila Tita za ubistva 400.000 Srba tokom Drugog svetskog rata, kao i za progone intelektualaca.
U martu 1973. SNO je uputio Nobelovom komitetu pismo u kojem se dokazuje da je Tito "diktator" i "zločinac", a preko izraelskog konzula u Čikagu pokrenuli su i jevrejsko javno mnjenje podsetivši na Titovu antiizraelsku politiku. Slična pisma stigla su do najznačajnijih političara u svetu, uključujući i Vilija Branta i američki Senat.
Emigrantska antipropaganda
Švedski list Sidsvenska dagblade pisao je o čistkama i hapšenjima u Jugoslaviji, a posebno su bili aktivni pripadnici srpske i hrvatske emigracije. Bilo je to vreme kada se režim u Jugoslaviji obračunavao s tehnokratama u državnim preduzećima i praksisovcima na univerzitetu.
Dragoljub Mićunović, jedan od praksisovaca koji se protivio dogmatskom marksizmu, još davno je pričao da je postupak za udaljavanje osmoro profesora i asistenata s Filozofskog fakulteta počeo 1971. i trajao naredne četiri godine.
"Tito je silno želeo Nobelovu nagradu za mir. Bio je tu umešan i vojvoda luksemburški, koji ga je predlagao. Glasine tvrde da je on to radio za veliki novac. Tita su upozorili da ne bi bilo dobro da izbacuje profesore s fakulteta ako hoće nagradu.
Brant i Ulof Palme takođe su ga na to upozorili. Svake godine donosili su novi zakon o školstvu, tražeći formulu kako da nas oteraju, ali nikako nisu prešli tu fakultetsku barijeru. Vojvoda bi opet predlagao Tita za nagradu, ali opet bi stvar propala", ispričao je Mićunović i dodao:
"Tek kad je shvatio da nema ništa od nagrade, Tito je oterao profesore koji su mu bili trn u oku."
Priznao poraz negde pred kraj života
Tito je u jednom govoru najvišim vojnim i državnim funkcionerima rekao:
"Ja nisam dobio Nobelovu nagradu za mir zbog Golog otoka, iako me je za ovu nagradu predlagalo više od stotinu državnika iz celog sveta. Norveški kralj tražio je od mene da se izvinim pred celim svetom zbog Golog otoka. Rekao sam mu: 'Ako nekome treba da se izvinim, onda su to oni koji su tamo došli nevini. Informbiroovcima ne želim da se izvinjavam.' Nobelovu nagradu nisam dobio i nisam nikoga krivio za takvu odluku. Sam sam sebi presudio."
BONUS VIDEO:
(Antena M/MONDO)