- Marina Lukić je sa 15 godina preživela bombardovanje Varvarinskog mosta, dok je njena drugarica Sanja Milenković poginula.
- Govoreći o napadu, Marina je opisala krivicu zbog preživljavanja i trenutak kada je mislila da neće izvući živu glavu.
- Nakon tragedije napustila je želju da bude sportski novinar i upisala medicinu, a kasnije izabrala psihijatriju.
Marina Lukić imala je 15 godina kada je preživela bombardovanje Varvarinskog mosta, u kojem je izgubila drugaricu Sanju Milenković. Gostujući u emisiji "Žena za sva vremena" na televiziji K1, govorila je o trenutku koji je promenio njen život, osećaju krivice zbog preživljavanja i odluci da postane lekar kako bi pomagala drugima.
Za Marinu je 30. maj 1999. godine počeo kao dan u kojem je, nakon nedelja provedenih u Beogradu tokom bombardovanja, nakratko mogla da oseti mir.
Sa majkom je nekoliko dana ranije otišla u porodičnu kuću u blizini Varvarina, verujući da će tamo biti bezbednije. Seća se okupljene porodice, prirode i osećaja predaha koji je tada svima bio potreban.
"Mi smo iz Beograda otišli 23. maja i tih sedam dana sam se odmorila. Spavala sam, nije bilo sirena, nije bilo ratnih događaja. Tu mi je bio deka, moja prabaka je tada bila živa. Bilo je vrlo čarobno", ispričala je Marina.
Šetnja koja se završila tragedijom
Tog jutra Marina je sa dve drugarice krenula prema centru Varvarina. U povratku su se našle na mostu preko Velike Morave
"Oko 13 časova, bez ikakvih signala, kada smo se nalazile na sredini mosta, ispaljene su rakete", prisetila se.
U napadu je teško povređena, a njena drugarica Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije, izgubila je život
"Moja drugarica je, nažalost, tog dana izgubila život. Sanja Milenković, učenica Matematičke gimnazije u Beogradu i jedan vrhunski matematički talenat. Umrla je meni na rukama dok smo čekale spasavanje", rekla je Marina.
Kao dete nije želela da prihvati da Sanja umire. Pokušavala je da sebe uveri da će pomoć stići i da će sve biti dobro.
"Ja u to nisam kao dete želela da verujem. Mislila sam i sebe ubeđivala da se ona uplašila i da će sve biti u redu", ispričala je.
Dok su čekale pomoć, usledio je novi napad. Marina je govorila i o stradanju ljudi koji su pokušavali da im priđu i pomognu, kao i o teretu koji je kasnije nosila.
"Živeti sa tom krivicom nije lako", rekla je.
"Mislila sam da je to kraj"
U trenutku kada je izgubila svest, Marina je verovala da neće preživeti. Njene misli bile su usmerene na majku.
"Ja sam se oprostila tada i, izgubivši svest na tom mostu, mislila sam da je to to. Moja poslednja misao bila je šta će moja mama bez mene", ispričala je.
Buđenje je doživela kao novu šansu.
"Kada sam se probudila, rekla sam: ‘Jao, pa evo šanse, vidi, raj postoji.’ Sve je bilo vrlo zeleno, cvrkutavo, a onda sam shvatila da to nije raj, nego da sam preživela", rekla je Marina.
Usledila je borba za oporavak, ali i suočavanje sa činjenicom da život može da se promeni u jednom trenutku.
"Mi kroz detinjstvo imamo naš sistem sigurnosti. Ako imamo sreće, to su roditelji i porodica i to nas čini bezbednim. Ovde zapravo možda prerano spoznate da je život vrlo konačan", objasnila je.
Od želje da bude sportski novinar do odluke da upiše medicinu
Pre tragedije Marina je želela da bude sportski novinar. Nakon svega što je preživela, odlučila je da upiše medicinu. Prelomni trenutak dogodio se tokom jedne lekarske kontrole, kada je praćeno stanje njenih povreda i gelera.
"Samo sam izašla i rekla: 'Okej, to je to. Ja ću sada saopštiti svojoj porodici da upisujem medicinu.' Bila sam na društveno-jezičkom smeru u gimnaziji, znači potpuno prelazim u prirodne nauke", ispričala je.
Na pitanje porodice da li je sigurna, odgovorila je bez dileme.
"Rekla sam: 'Da, sto posto.' Tu više nije bilo dileme. Medicinu sam upisala sa željom da dobijem čast i privilegiju da nekoga spasem", rekla je.
Kasnije je odabrala psihijatriju, jer je uvidela da fizički oporavak ne znači i kraj patnje.
"Telesno se spasimo, ali svi ti ljudi odu kući sa nekom svojom strašnom, velikom boli", naglasila je.
"Nismo žrtve"
Marina je poručila da svoju priču ne želi da posmatra isključivo kroz stradanje.
"Ne moramo imati strašne ili specifične životne priče i od njih praviti sebe žrtvom, nego da pravimo sebe pobednikom", rekla je.
Smatra da se iskustvo koje je preživela ne može odvojiti od osobe koja je danas.
"Mi ne znamo naš život bez ovog iskustva. Mi ne znamo ko smo bez tog iskustva. To iskustvo smo mi, ono je integrisano u našu ličnost i čini nas time što jesmo", objasnila je.
Kada bi mogla da vrati vreme, poželela bi da niko nije stradao. Istovremeno, iz sopstvenog oporavka izvukla je poruku o važnosti bliskosti i prihvatanja ranjivosti.
"U redu je da se pozabavite svojom dušom, u redu je da mislite da ne možete i u redu je da se osetite slabim, zato što smo svi ljudi", poručila je.
Za nju su odnosi sa važnim ljudima ostali najdragoceniji deo života.
"Gajiti te izuzetno važne odnose, koji su za mene ostali do kraja lekoviti - to je ono što ću poneti sa ovog sveta", zaključila je Marina.
BONUS VIDEO: