- Vlajko Kaurin je u emisiji svedočio o zbegu na Kozari, gladi i transportu u Jasenovac, gde je kao dete preživeo logorski sistem.
- Opisao je ubijanja, spaljivanje tela i strah od srboseka, uz poruku da se o Jasenovcu mora više govoriti.
- Posebno je izdvojio Dijanu Budisavljević i njenu pomoć deci, kao i povratak porodice na spaljeno zgarište posle rata.
Vlajko Kaurin, koji je kao dete prošao kroz strahote ustaškog logora Jasenovac, gostujući u emisiji "Za našim stolom" kod Duška Vukajlovića, govorio je o zbegu na Kozari, gladi, ubijanju logoraša, transportu stočnim vagonima i povratku u spaljeni dom.
Njegovo svedočenje donosi potresna sećanja na stradanje dece tokom Drugog svetskog rata, ali i poruku da prošlost ne sme biti zaboravljena.
Zbeg na Kozari: Hiljade ljudi tražile su spas
Vlajko Kaurin rođen je u Knežici, u Knešpolju, podno Kozare. Govoreći o detinjstvu, prisetio se vremena kada je njegovo rodno mesto zahvatio rat, a stanovništvo bilo primorano da beži pred ustaškim i nemačkim snagama.
Na pitanje voditelja Duška Vukajlovića čega se seća iz 1941. i 1942. godine, Kaurin je ispričao da je pre dolaska u Jasenovac prošao kroz dva zbega.
"Ja sam, nažalost, preživeo dva zbega pre logora Jasenovac. Bio sam u zbegu na Kozari, gde je bilo oko 82.000 izbeglica, pod kolibama od granja. Tu su bile uglavnom žene, deca i starci. Dece je bilo oko 30.000", rekao je Kaurin.
Prema njegovom svedočenju, narod su štitile partizanske jedinice, ali je nakon opkoljavanja Kozare odbrana probijena.
"Narod je morao da beži sa decom na Kozaru, jer je Kozara bila majka spasa. Mesecima smo tamo bili zaštićeni od ustaških zločina. Kada su Nemci, ustaše i domobrani napravili obruč, zbeg je ostao njima prepušten", ispričao je.
Usledile su nepregledne kolone zarobljenog stanovništva koje su sprovođene prema jasenovačkom logorskom sistemu.
Dolazak u logor: Glad, žeđ i borba za preživljavanje
Jedno od prvih Kaurinovih sećanja na Jasenovac jeste ograđeni prostor na otvorenom, u kojem su zatočenici bili bez hrane i pijaće vode.
Na voditeljevo pitanje sa kim je tada bio, odgovorio je da su uz njega bili majka, braća i sestre.
"Moje prvo sećanje na Jasenovac je ledina ograđena žicom, gde je bila neka močvara. Bili smo bez hrane i vode. Na sredini te ledine nalazila se bara, puna žabokrečine. Odatle smo pili vodu", prisetio se Kaurin.
Posebno potresan deo njegovog svedočenja odnosi se na događaj u kojem je, kako kaže, kao dečak nesvesno pomogao jednoj ženi da preživi.
Njegova majka zamolila ga je da spava pored mlade poznanice, kako bi logorski čuvari pomislili da je njeno dete i kako bi je na taj način zaštitila od zlostavljanja.
"Moja majka me je dala toj našoj poznanici da spavam sa njom kao njeno dete, da je ne bi odveli i maltretirali. Ona je preživela rat, kasnije je postala naša kuma i rodila dva sina", ispričao je Kaurin.
Svedočenje o zločinima: Sećanja koja ne blede
Govoreći o stradanju u Jasenovcu, Kaurin je opisao prizore kojima je, kao dete, prisustvovao i koji su ga pratili tokom čitavog života. Posebno se prisetio blizine mesta na kojem su spaljivana tela žrtava.
"Sve je bilo mučenje, gladovanje i izgladnjivanje. Bili smo blizu krematorijuma, gde su spaljivali ljude. Ja još uvek osećam miris spaljenog ljudskog tela od tog spaljivanja", rekao je.
Kaurin je govorio i o Donjoj Gradini, jednom od najvećih stratišta jasenovačkog logorskog sistema.
"Kao dete sećam se mnogih ubistava i različitih načina ubijanja. Naročito me je plašio srbosek, koji sam prvi put video tamo. Logoraše su dovodili do Save, ubijali ih i bacali u reku", posvedočio je.
Tokom razgovora voditelj je pročitao i potresan odlomak iz knjige italijanskog pisca Kurcija Malapartea, u kojem se govori o zločinima ustaškog režima. Kaurin je istakao da smatra da se o razmerama stradanja i zločinima u Jasenovcu nedovoljno govori, kao i da spomen-obeležja i mesta stradanja zaslužuju veću pažnju.
Dijana Budisavljević: Žena koja je spasavala decu iz logora
U razgovoru o sudbini dece iz Jasenovca, Kaurin je posebno pomenuo Dijanu Budisavljević, humanitarku austrijskog porekla koja je tokom Drugog svetskog rata organizovala akciju njihovog spasavanja.
"Jedna divna žena dolazila je u Jasenovac. To je bila Dijana Budisavljević, Austrijanka iz Salcburga. Pošto je imala nemačke dokumente, mogla je slobodnije da se kreće i organizuje pomoć", ispričao je Kaurin.
Govorio je o njenoj upornosti i preprekama sa kojima se suočavala u nastojanju da iz logora izvuče decu.
"Dijana Budisavljević je, uz velike muke i prepreke, uspela da organizuje pomoć. Bila je uporna i uspela je da spase oko 10.000 dece", naveo je Kaurin, iznoseći svoju procenu.
Prema njegovim rečima, njen rad predstavlja jedan od najsvetlijih primera ljudskosti u vremenu velikog stradanja.
Transport stočnim vagonima: Putovanje bez hrane, vode i vazduha
Nakon boravka u Jasenovcu, Kaurin je sa drugim zatočenicima prebačen u stočne vagone bez prozora. Njegovo svedočenje o tom putovanju bilo je jedno od najpotresnijih u emisiji.
"U Jasenovac je ušla kompozicija stočnih vagona i nas su potrpali unutra. Ako je vagon mogao da primi 80 ljudi, nas je bilo 160. Nabijali su nas jedne na druge. Bili smo bez vode, bez hrane, bez vazduha. Vagoni su bili zakovani", ispričao je.
Voz je krenuo prema Zagrebu, ali se često zaustavljao na sporednim kolosecima, gde su zatočenici satima čekali.
"Ne znam koliko smo putovali. To je bilo beskrajno dugo. Čekali smo i po osam sati da voz ponovo krene. Ne znam koliko je dana trebalo da pređemo 50 ili 60 kilometara", naveo je Kaurin.
Posebno mu je ostao u sećanju trenutak kada su vagoni otvoreni, najverovatnije na stanici Banova Jaruga.
"Kada su otkovali vagone, ispadalo je dosta mrtve dece. Pogušila su se unutra, bez hrane i vode. Onda su nam nemački vojnici iz svog voza bacali vojnički keks i konzerve", prisetio se.
Nakon dugog transporta, preživeli su raspoređivani po selima. Kaurin je sa majkom i mlađom sestrom dospeo u selo Toranj kod Pakraca, gde ih je prihvatila jedna srpska porodica.
Govorio je i o teškoj sudbini svog brata, koji je bio smešten kod ustaškog lokalnog starešine, ali i o pojedincima koji su tokom rata pokazali humanost. Među njima posebno pamti Hedviku, suprugu jednog domobranskog oficira, koju je mnogo godina kasnije ponovo posetio.
Povratak na zgarište: Od porodične kuće ostao je samo jedan ćošak
Posle završetka rata, Kaurin se sa porodicom vratio u rodni kraj, ali tamo ih nije dočekao dom kakav su pamtili. Na pitanje Duška Vukajlovića šta su zatekli po povratku, odgovorio je da je njihova kuća bila potpuno uništena.
"Knešpolje je bilo prah i pepeo. Kada smo došli, naša kuća bila je spaljena. Moj otac je planirao da otvori dućan, čak je već bila kupljena roba. Ali posle rata ništa od toga nije ostalo. Samo jedan ćošak kuće", rekao je Kaurin.
Njegov stric, ratni invalid iz Prvog svetskog rata, uspeo je da osposobi jednu prostoriju kako bi porodica imala gde da se skloni.
"Ne znam kako smo preživeli. U mom mestu 80 odsto muškaraca koji su živeli pre rata nije se vratilo. Oni koji jesu bili su invalidi ili teško narušenog zdravlja", naveo je Kaurin, iznoseći svoja sećanja na posleratno stanje u rodnom kraju.
Posebno je govorio o ženama koje su, uprkos gubicima, morale da nastave život i podižu decu.
"Divim se tim ženama koje su dovele decu iz zarobljeništva i ropstva na pusta zgarišta. Kako su ih odgajale, ja pojma nemam. I danas se čudim kako su uspevale", rekao je.
Ipak, Kaurin je uspeo da nastavi školovanje i izgradi profesionalni život. Radio je kao profesor i inženjer, a i u poznim godinama ostao je posvećen čitanju.
"Mene održava čitanje. Skoro 70 godina sam član biblioteke. Na svakih dvadesetak dana uzimam po nekoliko knjiga. Ne mogu da provedem dan, a da ne pročitam makar jednu stranicu", ispričao je.
Poruka za budućnost: "Moramo da živimo jedni pored drugih"
Na kraju emisije Duško Vukajlović pitao je Kaurina šta bi poručio mladim generacijama koje danas malo znaju o stradanju u Jasenovcu. Kaurin je istakao da je više puta predlagao da u školama i drugim ustanovama održi predavanja o svom iskustvu.
"Nudio sam se nekoliko puta da u školama ili nekim centrima održim makar jedno kraće predavanje o Jasenovcu. Važno je da se o tome govori", poručio je.
Izrazio je nezadovoljstvo odnosom posleratnih vlasti prema žrtvama i načinom na koji se čuva sećanje na Jasenovac. Ipak, završna poruka čoveka koji je kao dete preživeo logor bila je posvećena budućnosti i pomirenju.
"Ja bih sada bio spreman da odem u Zagreb, da razgovaram sa nekim tamo, da se zakopaju ratne sekire između ta dva slovenska naroda. Mi jedni pored drugih moramo da živimo. Zločini su se događali, ali život ide dalje. Hteli ili ne hteli, jedni pored drugih moramo živeti", rekao je Kaurin.
BONUS VIDEO: