Ovaj najstariji hrvatski političar, koji je promenio 41 premijera, da bi i sam seo na tu poziciju kao drugi nakon odvajanja Hrvatske od bivše SFRJ, piše da je "Željko Ražnatović Arkan još tokom istrage i boravka u Remetincu, i pre režiranog suđenja, postao dobavljač oružja za potrebe Republike Hrvatske".

"Početkom 1991. godine, tačnije, u aprilu te godine, Republika Hrvatska kupila je njegovim posredovanjem od njegove firme iz vojnog skladišta u Batajnici mnogo oružja, pretežno kalašnjikove AK 47 i protivtenkovsko naoružanje. Bila je reč o 12 šlepera oružja", navodi Manolić u memoarima, u kojima otkriva da on nije bio uključen u tu, kao i u operaciju Ovčara vezanu za Arkana.

U želji da, kako kaže, priču o Arkanu svede u pravi kontekst, Manolić postavlja i neka pitanja: Ko je odobrio trgovinu oružjem sa Željkom Ražnatovićem Arkanom? Zašto on, kao tadašnji predsednik vlade, nije imao informaciju o tim nabavkama? Da li je trgovina sa Arkanom bila pokriće za neke druge usluge, kako je to oružje plaćeno, zašto je celu operaciju vodio 'obaveštajni krug', i na strani kupaca i na strani prodavaca?

Napominje da nije ispitivao šta o svemu tome znaju Glavaš, Perković i Šeks, ali veruje, kaže, da im detalji nisu nepoznati.

"Nekoliko dana pre plaćanja oružja Ražnatoviću Arkanu, naši pojedinci, u zgradi Županijskog suda u Osijeku, pripremiće dve aktovke pune zlata i srebra. Naime, oružje je navodno plaćeno zlatom i srebrom", piše Manolić i dodaje da i danas neka pitanja s tim u vezi ostala bez odgovora.

Ne zna se, kaže, čije je bilo to zlato i srebro, ima li ono neku vezu s ubijenim osiječkim švercerima zlatom, ko je, zapravo, osoba koja je zlato donela na Županijski sud u Osijeku i na kraju, kome je ta pošiljka zlata predata?

On pita i da li je to oružju, koje se kasnije "obilno preprodavalo po Slavoniji, je li deo otišao u Vukovar?"

"Činjenica je da je 12 šlepera oružja stiglo i da je predato, a da je Arkan tih dana boravio u Remetincu. Postoji i informacija da je Arkan tim oružjem zapravo kupio svoju slobodu. Verujem da će ovi redovi ponukati neke pripadnike Službe za zaštitu ustavnog poretka, koji su pratili i preuzeli oružje, da se ipak javno očituju o pošiljci", piše Manolić.

On tvrdi da o celom ovom slučaju postoji i zabeleška u Državnom tužilaštvu, iako su, kako kaže, neki protagonisti ove priče mrtvi, pa i njegov prijatelj Lazo Pajić.

Arkan - torta, kladionica, "audi" i - metak

Ovaj najbliži saradnik prvog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, kojeg mnogi opisuju kao čoveka koji se približio legendi, ali u nju nikada nije ušao, piše da se još jedna operacija (1992) vezana za Arkana odvija mimo njega, te dodaje da misli da je iz toga bio svesno isključen zbog odnosa sa Tuđmanom koji već tada bili kao "zategnuti konopci".

"U februaru 1992. godine predsednik Tuđman isplatiće dva miliona nemačkih maraka za nabavku videozapisa koji je posedovao Željko Ražnatović, barem tako stoji u dokumentima, koje hrvatska država i danas ima. Gotov novac biće odnesen Arkanu, a videokaseta, zamotana u aluminijumsku foliju, biće predata predsedniku Tuđmanu u njegovoj porodičnoj kući u Nazorovoj ulici", piše Manolić.

Insistirajući na tome da je o mnogim operacijama imao dijametralno suprotno razmišljanje od Tuđmana, Manolić priznaje da je uprkos tome često u javnosti branio autoritet predsednika jer je, kako kaže, poštovao i njegove greške.

"Ko je smeo da odbije Arkana?"

"Operacija pribavljanja videozapisa o likvidaciji hrvatskih branitelja s Ovčare tema je o kojoj se i danas čovek mora zapitati: 'Predsedniče, čemu to?", piše Manolić.

On u memoarima tvrdi da dokumenti o tom video-zapisu takođe postoje i da se nada da nisu u međuvremenu uništeni, kao što, kako navodi, postoje i dokumenti koji pokazuju da Arkanovo hapšenje i suđenje u Zagrebu nije smatrano preprekom za nastavak saradnje sa njim.

"Arkan će ostati u kontinuiranom kontaktu sa Zlatkom Bagarićem, sve do Bagarićevog ubojstva, ali i s Ferdinandom Jukićem, zaposlenim u Službi za zaštitu ustavnog poretka i još s nekim pojedincima, velikim hrvatskim privrednicima čija imena zasad ne bih spominjao", napisao je Manolić.

Manolić je, od preuzimanja vlasti u aprilu 1990. godine pa do eskalacije sukoba s Tuđmanom krajem 1993. i u 1994. godini, obavljao dužnosti člana Predsedništva Republike Hrvatske, pa predsednika vlade, zatim šefa obaveštajnih službi i najzad prvog predsednika saborskog Županijskog doma.