Tog 15. aprila 1979. godine, između sedam i 19 i pola osam ujutru jadransku obalu, sa epicentrom u moru, petnestak kilometara od Bara i Ulcinja, pogodio je stravičan zemljotres jačine sedam stepeni Rihterove skale.

Svega deset sekundi bilo je dovoljno da život izgubi ukupno sto jedna osoba, a da bez krova nad glavom ostane preko sto hiljada ljudi.

Materijalna šteta bila je nemerljiva, a ožiljke razornog zemljotresa možemo uočiti i danas, četrdeset godina kasnije.

Zemljotres je oštećenja naneo u osam opština, a najgore je prošao Stari grad u Budvi, u kojem ozbiljniju štetu nije pretrpjelo samo osam od 400 zdanja.

Ulcinjski Stari grad skoro je u potpunosti uništen, a delovi hercegnovskih zidina srušili su se u more.

Zemljotres 1979: Dan kad je priroda uzela danak

Devet stepeni Merkalijeve skale bilo je dovoljno da 250 naselja sa preko 60 hiljada objekata bude razoreno. O brojkama oštećenih ili potpuno uništenih spomenika kulture, škola, zdravstvenih objekata, hotela da i ne govorimo.

"To je bilo strašno, brda su se tresla. Jedva smo uspeli da se domognemo vrata, a već je sve bilo porušeno. Deca su skakala kroz prozore”, pričali su svedoci tadašnjoj “Pobjedi”.

Solidarnost u uzdizanju iz pepela

Iz ovog vremena "Pobjeda" je napisala i jedno važno svedočanstvo:

"Nikad nećemo moći namiriti mnogobrojne ljudske živote, ali hoćemo povratiti lepotu mediteranskog prisoja u ovoj maloj zemlji, što pripada sredozemnoj kolevci civilizacije. Sagradićemo novo i restaurirati staro, pa makar kamen po kamen vraćali nazad u kotorske, budvanske i ulcinjske fasade. Zato lelek ne prelama naše gore i naše more, već se čuje muški odziv na pružene ruke pomoći iz čitave Jugoslavije. I iz sveta. Crna Gora će postati feniks. Kad mogu laste, mogu i ljudi".

Solidarnost i pomoć sa kojima su se posledice potresa suočile skoro istog trenutka, pokazale su da je čovek sposoban da se suprotstavi okrutnom udarcu prirode.

Pored individualnih herojskih činova, strukture u opštinama i Republički štab civilne zaštite uspostavili su sistem saniranja posledica i uložili napore u ponovnu izgradnju crnogorskog primorja.

U opštini Kotor, na primer, dvadesetak omladinaca na nekoliko rejona podelilo je Stari grad i za svega četrdesetak minuta do bezbednog mesta sprovelo je stare i povređene.

"Situacija je zaista bila teška i najvažnije je bilo organizovati se. U koordinaciji sa tadašnjim Savezom omladine Jugoslavije u pomoć su nam pristigle radne brigade iz svih bivših republika. Solidarnost je prevazišla sva očekivanja. U postradalim opštinama smo napravili planove sanacije, formirali lokalne omladinske štabove sa čijim radom je koordinirao Glavni štab koji se tada nalazio u Buljarici. Sećam se, omladinci su radili sa nezapamćenim elanom, praktično bez predaha. Bili su jači od ove stihije", seća se Ivica Čarapić, član tadašnjeg glavnog Republičkog štaba SORA "Bratstvo - jedinstvo", zaduženog za organizovanje i koordinaciju radova koje su omladinske radne brigade izvodile na postradalom području.

Izuzetno značajnu ulogu imao je i tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, zahvaljujući kojem je ubrzo iz zemalja sveta počela stizati pomoć.

Savezna skupština donela je Zakon o obnovi Crnogorskog primorja, a osnovan je i Fond solidarnosti, u koji su nekoliko godina ulagali svi zaposleni iz tadašnjih jugoslovenskih republika, odvajajući postotak od plata.

Crveni krst i Komisija za utvrđivanje oštećenja radili su neumorno, a život se postepeno počeo vraćati u normalu.

Ovaj zemljotres smatra se možda i najpogubnijim od svih koji su zadesili naše tlo, a za potpunu obnovu bilo je potrebno više od deset godina.