BOSANSKI KRALJ ĆEVAPA: Gazda "Želje" je bio legenda Sarajeva, nudili mu brda i doline da otkrije tajni recept

Ovo ime i prezime mnogima na prvu neće puno značiti, ali kad čujete "Željo" i "Željo 2", većini na Balkanu će biti puno jasnije.

Pokrenuli su biznis još daleke 1968. godine, kao privatnici u onom sistemu, da bi nakon dosta vremena otvorili i drugi lokal u istom delu glavne čaršije, Kundurdžiluku.

Ćevabdžinicama su davali imena po omiljenom fudbalskom klubu s Grbavice, Željezničaru.

Otkad su se u mladim danima doselili u grad pod Trebevićem iz makedonskog Gostivara, nisu propuštali nijednu utakmicu.

Enterijerima oba resotrana dominiraju, naravno, grbovi Želje, fotografije gazda s fudbalerima kao i s mnogim poznatim osobama koje su se gostile s njihovog roštilja, poput Roberta Prosinečkog, braće Mamić, Slavena Bilića s hrvatskim reprezentativcima, Severine, Tonija Cetinskog, Stipe Mesića, Kolinde Grabar Kitarović…

Braća Memeti nisu se volela javno da se eksponiraju. U digitalnim arhivama danas, uprkos detaljnoj pretrazi, teško da ćete naći neki njihov intervju, izjavu i slično na bilo koju temu.

Živeli su za posao i za Želju, reći će oni koji su ih bolje poznavali.

Zanimljivo, i glavni poslovni "protivnik" bio im je bivši fudbaler FK Sarajevo i zakleti "pitar" (staro ime za navijače FKS-a) Nijaz Ferhatović. On u komšiluku drži "Peticu", takođe kultnu ćevabdžinicu.

Oduvek su i domaći i ljudi sa strane bili u potrazi za odgovorom gde su ćevapi bolji, dok se nije došlo do zaključka da se najviše razlikuju po boji: u "Petici" su više bordo, u "Želji" nekako plavkasti. Naravno, reč je o bojama dva kluba.

Amidža Hase

“Ja sam tu rođen. Amidža Asim FerhatovićHase bio je fudbaler... Kad izgubimo od Želje, radije ne bih izlazio iz kuće. Sram me je. Međutim, kad dobijemo utakmicu, onda samo hodam”, objasnio je Nijaz taj rivalitet, koji u poslovnom smislu, barem koliko se zna, nikada nije prešao granicu pristojnosti.

Šain Memeti odavno je tajnu recepture koja privlači na stotine hiljada ljudi godišnje preneo na mlađe generacije. Legenda kaže da su im nudili brda i doline samo da odaju sastojke zbog kojih su njihovi ćevapi posebni, ali da su sve redom odbijali.

“Zvučaće patetično, ali tajna je, kao i u svakom poslu, u ljubavi prema onome što radiš. Normalno, tajna je i u kvalitetnim sastojcima, pravoj temperaturi pečenja, pravovremenom okretanju i slično, ali presudno je da to rade ljudi koji znaju posao i rade ga s ljubavlju. Jako je važno i kako se ćevapi jedu. Naša je preporuka da se jedu prstima, bez viljuške i noža. Pribor za jelo nepotreban je ‘posrednik’ u jedenju ćevapa i s njim nije isti ukus ove mesne delicije. Takođe, pravi ćevapi se ne jedu bez luka! Od priloga svakako ide kajmak, a Hrvati i Slovenci vole i ajvar, što isto može proći (smeh). Uz prave ćevape nikako ne bih preporučio majonez i kečap, to jednostavno ne ide zajedno!”, detaljno je objasnio ranije novinarima iz Hrvatske naslednik poslovnog carstva Haris Memeti.

Nasledio je i tu jednu, očigledno porodičnu urezanu suzdržanost i nije želeo da se navuče kada su ga pitali da li su bolji ćevapi kod njega ili kod brata, koji drži "Želju 2" nakon što su podelili posao:

“Teško ja da mogu objektivno odgovoriti na to pitanje, morate probati i jedne i druge pa je najbolje da sami to procenite”, piše Slobodna Dalmacija.

(Mondo/Slobodna Dalmacija)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.