Suđenje Florans Artman optuženoj za nepoštovanje suda, okončano je danas pred Haškim tribunalom zahtevom tužioca da Artmanova bude osuđena na novčanu kaznu i predlogom branioca da ona bude oslobođena.
Suđenje Florans Artman optuženoj za nepoštovanje suda, okončano je danas pred Haškim tribunalom zahtevom tužioca da Artmanova bude osuđena na novčanu kaznu i predlogom branioca da ona bude oslobođena.
U završnoj reči, tužilac Brus Makfarlejn tvrdio je da je dokazao da je Artmanova namerno objavila dve poverljive odluke žalbenog veća Tribunala i hotimično ometala sprovođenje pravde.
Makfarlejn je kao "primerenu" predložio novčanu kaznu između 7.000 i 15.000 evra.
Nasuprot tome, branilac Karim Kan tvrdio je da navodi optužnice nisu dokazani, a da bi osuđujuća presuda Artmanovoj imala poražavajući učinak na "slobodu izražavanja i prava žrtava".
Odbrana je stoga zatražila da Artmanova bude oslobođena.
Sudsko veće predsedavajućeg Bakonea Molotoa, presudu će doneti naknadno.
Tribunal je Artmanovu u avgustu prošle godine optužio za nepoštovanje suda zato što je u knjizi "Mir i kazna" i jednom tekstu obelodanila sadržaj dve poverljive odluke žalbenog veća iz procesa protiv Slobodana Miloševića, donete septembra 2005. i aprila 2006.
Artmanova je od 2000. do 2006. bila predstavnica za štampu tadašnje glavne tužiteljke Tribunala Karle del Ponte.
U knjizi i tekstu, Artmanova je tvrdila da su tim odlukama sudije Haškog tribunala učestvovale u prikrivanju ključnih dokumenata o umešanosti SR Jugoslavije u genocid u Srebrenici tako što su odbile da skinu oznaku poverljivosti sa zapisnika Vrhovnog saveta odbrane koje je zvanični Beograd dostavio Tribunalu na suđenju Miloševiću.
Tužilac Makfarlejn je u današnjoj završnoj reči ocenio da dokazi pokazuju da je Artmanova bila svesna - kao što je u knjizi i napisala
- da su odluke Tribunala bile poverljive, ali ih je, uprkos tome, svesno objavila.
Po tužiocu, to je bio "izraz javnog prkosa" prema Tribunalu.
Makfarlejn je naznačio i da je, pošto je knjiga objavljena, sekretar Tribunala pismom upozorio Artmanovu da je objavila poverljive podatke, ali da je ona zatim to ponovo učinila u tekstu na internet stranici Bošnjačkog instituta, uklanjajući samo izričitu napomenu da je reč o "poverljivim" odlukama suda.
Tužilac je tvrdio i da je u razgovoru sa njim i sama Artmanova potvrdila da je za poverljive dokumente znala zato što je "imala dobre izvore".
Kao olakšavajuću činjenicu, Makfarlejn je naveo to što knjiga Artmanove "nije bila uspešna".
Branilac Kan je uzvratio da tužilac "očajnički pokušava da dođe do osuđujuće presude, bez obzira na realnost i ponašanje Artmanove".
Kan je ponovio da su odluke o čijem je sadržaju Artmanova pisala "već bile u javnosti" pre objavljivanja knjige, a kao primer je naveo tekstove Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), Njujork tajmsa (New York Times) i Internešnel herald tribjuna (International Herald Tribune).
Osuditi Artmanovu, po oceni odbrane, bio bi izraz "pravničkog fundamentalizma", jer bi značilo da i samo pominjanje poverljivog statusa neke odluke povlači krivičnu odgovornost.
Branilac Kan je odbacio optužbu da je Artmanova namerno ometala sprovođenje pravde, naglasivši da ona nije mogla imati tu nameru zato što je suđenje Slobodanu Miloševiću već bilo okončano u trenutku objavljivanja knjige.
"Odbrana stoga smatra da Artmanova mora biti oslobođena...Presuda bi imala poražavajući učinak na pravo na slobodu izražavanja i prava žrtava", zaključio je Kan.
U knjizi "Mir i kazna" i članku pod naslovom "Prikriveni ključni dokazi o genocidu", koji je objavio Bosanski institut, Artmanova je tvrdila da su sudsko i žalbeno veće Tribunala u postupku protiv Miloševića pogrešili kada su odobrili zahtev vlasti SRJ da zapisnici VSO na suđenju Miloševiću budu korišćeni u redigovanoj verziji zbog zaštite nacionalnih interesa SRJ.
Zvanični Beograd je, po Artmanovoj, kasnije to iskoristio da spreči upotrebu zapisnika u procesu pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi BiH protiv SRJ zbog navodnog genocida.
Artmanova je u knjizi - napominjući da su "poverljive" - citirala dve odluke kojim je apelaciono veće Tribunala odbilo da na zahtev Tužilaštva skine oznaku poverljivosti sa delova zapisnika VSO.
Ona je sugerisala da zahvaljujući tim odlukama žalbenog veća Tribunala "informacije o direktnoj umešanosti Srbije u rat u Bosni i pokolje u Srebrenici ostaju nedostupne Međunarodnom sudu pravde i javnosti". Međunarodni sud pravde je u presudi, izrečenoj u februaru 2006, SRJ proglasio odgovornom što nije sprečila genocid u Srebrenici, ali ne i za sam genocid.
"Tužilaštvo nije u mogućnosti izneti taj skandal u javnost zato što su sudije svaku svoju odluku označili poverljivom", napisala je u knjizi Artmanova.
(Beta)
U završnoj reči, tužilac Brus Makfarlejn tvrdio je da je dokazao da je Artmanova namerno objavila dve poverljive odluke žalbenog veća Tribunala i hotimično ometala sprovođenje pravde.
Makfarlejn je kao "primerenu" predložio novčanu kaznu između 7.000 i 15.000 evra.
Nasuprot tome, branilac Karim Kan tvrdio je da navodi optužnice nisu dokazani, a da bi osuđujuća presuda Artmanovoj imala poražavajući učinak na "slobodu izražavanja i prava žrtava".
Odbrana je stoga zatražila da Artmanova bude oslobođena.
Sudsko veće predsedavajućeg Bakonea Molotoa, presudu će doneti naknadno.
Tribunal je Artmanovu u avgustu prošle godine optužio za nepoštovanje suda zato što je u knjizi "Mir i kazna" i jednom tekstu obelodanila sadržaj dve poverljive odluke žalbenog veća iz procesa protiv Slobodana Miloševića, donete septembra 2005. i aprila 2006.
Artmanova je od 2000. do 2006. bila predstavnica za štampu tadašnje glavne tužiteljke Tribunala Karle del Ponte.
U knjizi i tekstu, Artmanova je tvrdila da su tim odlukama sudije Haškog tribunala učestvovale u prikrivanju ključnih dokumenata o umešanosti SR Jugoslavije u genocid u Srebrenici tako što su odbile da skinu oznaku poverljivosti sa zapisnika Vrhovnog saveta odbrane koje je zvanični Beograd dostavio Tribunalu na suđenju Miloševiću.
Tužilac Makfarlejn je u današnjoj završnoj reči ocenio da dokazi pokazuju da je Artmanova bila svesna - kao što je u knjizi i napisala
- da su odluke Tribunala bile poverljive, ali ih je, uprkos tome, svesno objavila.
Po tužiocu, to je bio "izraz javnog prkosa" prema Tribunalu.
Makfarlejn je naznačio i da je, pošto je knjiga objavljena, sekretar Tribunala pismom upozorio Artmanovu da je objavila poverljive podatke, ali da je ona zatim to ponovo učinila u tekstu na internet stranici Bošnjačkog instituta, uklanjajući samo izričitu napomenu da je reč o "poverljivim" odlukama suda.
Tužilac je tvrdio i da je u razgovoru sa njim i sama Artmanova potvrdila da je za poverljive dokumente znala zato što je "imala dobre izvore".
Kao olakšavajuću činjenicu, Makfarlejn je naveo to što knjiga Artmanove "nije bila uspešna".
Branilac Kan je uzvratio da tužilac "očajnički pokušava da dođe do osuđujuće presude, bez obzira na realnost i ponašanje Artmanove".
Kan je ponovio da su odluke o čijem je sadržaju Artmanova pisala "već bile u javnosti" pre objavljivanja knjige, a kao primer je naveo tekstove Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR), Njujork tajmsa (New York Times) i Internešnel herald tribjuna (International Herald Tribune).
Osuditi Artmanovu, po oceni odbrane, bio bi izraz "pravničkog fundamentalizma", jer bi značilo da i samo pominjanje poverljivog statusa neke odluke povlači krivičnu odgovornost.
Branilac Kan je odbacio optužbu da je Artmanova namerno ometala sprovođenje pravde, naglasivši da ona nije mogla imati tu nameru zato što je suđenje Slobodanu Miloševiću već bilo okončano u trenutku objavljivanja knjige.
"Odbrana stoga smatra da Artmanova mora biti oslobođena...Presuda bi imala poražavajući učinak na pravo na slobodu izražavanja i prava žrtava", zaključio je Kan.
U knjizi "Mir i kazna" i članku pod naslovom "Prikriveni ključni dokazi o genocidu", koji je objavio Bosanski institut, Artmanova je tvrdila da su sudsko i žalbeno veće Tribunala u postupku protiv Miloševića pogrešili kada su odobrili zahtev vlasti SRJ da zapisnici VSO na suđenju Miloševiću budu korišćeni u redigovanoj verziji zbog zaštite nacionalnih interesa SRJ.
Zvanični Beograd je, po Artmanovoj, kasnije to iskoristio da spreči upotrebu zapisnika u procesu pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi BiH protiv SRJ zbog navodnog genocida.
Artmanova je u knjizi - napominjući da su "poverljive" - citirala dve odluke kojim je apelaciono veće Tribunala odbilo da na zahtev Tužilaštva skine oznaku poverljivosti sa delova zapisnika VSO.
Ona je sugerisala da zahvaljujući tim odlukama žalbenog veća Tribunala "informacije o direktnoj umešanosti Srbije u rat u Bosni i pokolje u Srebrenici ostaju nedostupne Međunarodnom sudu pravde i javnosti". Međunarodni sud pravde je u presudi, izrečenoj u februaru 2006, SRJ proglasio odgovornom što nije sprečila genocid u Srebrenici, ali ne i za sam genocid.
"Tužilaštvo nije u mogućnosti izneti taj skandal u javnost zato što su sudije svaku svoju odluku označili poverljivom", napisala je u knjizi Artmanova.
(Beta)
