KO JE BILA USTAŠA NADA ŠAKIĆ, STRAH I TREPET LOGORA: Brutalno mučila trudnice, ubijala žene i decu a umrla je NEKAŽNJENA

Nada Šakić za kojom je Interpol Srbije bio raspisao međunarodnu poternicu zbog sumnje da je učestvovala u masovnom ubistvu Srba, Jevreja i Roma u koncentracionim logorima Jasenovac i Stara Gradiška tokom Drugog svetskog rata, preminula je 5. februara 2011. godine.

Sumnja se da je naređivala da se logorašicama u Jasenovcu daje vrlo malo hrane te je na taj način posredno dolazilo do njihove prirodne smrti, kao i da je 21. aprila 1945. godine naredila da se pobiju sve preostale žene, kao i deca.

Pažnju javnosti su sada ponovo privukli njen lik i zločini nakon sinoćnog premijernog prikazivanja filma "Dara iz Jasenovca" u kojem su predočeni svi horori rata kroz koje su Srbi prolazili u ustaškom logoru.

Glumica Alisa Radaković, koja u "Dari iz Jasenovca" igra Nadu Šakić, rekla je za MONDO da je "ponosna što je učestvovala u snimanju".

"Mislim da je važno što je film o jednom od najvećih genocida 20. veka konačno došao na red da bude snimljen, i ponosna sam što sam, makar u malom delu, učestvovala u njegovom stvaranju. Boli me taj zločin, a boli me i naše nepoznavanje i zaborav onoga što se dešavalo. Ali, čini mi se da će ovaj filmski prilaz istini o stradanju to da promeni. Istina uvek pronađe svoj put".

Ko je bila Nada, ustaški zločinac

Nada Šakić je rođena u Livnu, u BiH. Argentinski je državljanin, gde je živela od 1947. godine.

Nada, u Argentini poznata kao Esperanca Šakić, bila je ustaški starešina u logoru Stara Gradiška, a njen slučaj je svih ovih decenija pomalo bio u senci njenog muža i brata. Muž, Dinko Šakić, bio je od maja do kraja oktobra 1944. komandat ustaškog logora smrti Jasenovac, a njen rođeni brat je bio zloglasni Vjekoslav Maks Luburić, koji je tokom Drugog svetskog rata bio ličnost od posebnog poverenja Ante Pavelića i jedan od rukovodilaca ustaških koncentracionih logora.

U istrazi Državne komisije nakon oslobođenja, nesumnjivo je utvrđeno da su Nada i njena "partnerka u zločinima", čuvar ženskog logora Maja Bužnod, počinile niz ubistava i svirepih mučenja nad logorašicama, zbog čega je Buždon osuđena na smrt 1945. godine, dok je Nada uspela tada da pobegne u Argentinu.

Svedok: Zaklala logorašicu na stepeništu

Logoraši se sećaju da je jednom prilikom, nakon molitve u katoličkoj crkvi u dnu logora, sedela na klupi u parku. Ispred nje, na jedno dvadesetak metara, jedna mlada zatočenica je metlom čistila lišće sa staze. Bez ikakvog povoda, Nada je izvukla pištolj i ubila je na licu mestu. Nastavila je potom da sedi kao da ništa nije bilo.

Ljubomir Mihajlović, jedan od retkih preživelih zatočenika ustaških logora u Sisku, Staroj Gradišci i Jasenovcu, svedoči da je lično gledao kako Nada Šakić kolje jednu logorašicu na stepeništu glavnog ulaza u Kulu.

"Pošla je za njom skoro nezainteresovano, a onda ju je munjevito, levom rukom, uhvatila za kosu, da bi joj desnom prerezala grkljan", seća se Mihajlović.

"Nakon toga se malo 'utegla', rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije".

Nada i Dinko Šakić su odmah posle Drugog svetskog rata pobegli u Argentinu, gde su mirno živeli do 1998., kada ih je ta država na osnovu međunarodne poternice izručila Hrvatskoj.

Šakiće je, prilikom povratka iz Argentine radi suđenja - na aerodromu u Zagrebu oduševljeno dočekala grupa neoustaša. Italijanska "Republika" je pisala da je ranije "i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman tokom svog boravka u Argentini srdačno primio Dinka Šakića, koga hrvatski neonacisti smatraju žrtvom komunističkog progona".

Dinko u ćeliji s visokim komforom

Dinko Šakić je u oktobru 1999. u zagrebačkom županijskom sudu osuđen na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina nad civilnim stanovništvom. Proglašen je krivim jer je kao komandant logora komandovao i sprovodio mučenja i ubijanja logoraša i propuštao da spreči i kazni zločine potčinjenih ustaša. Šakić je osuđen i zbog toga što je lično hicima iz pištolja ubio četvoricu logoraša i naredio vešanje 22 civila.

Šakić je kaznu služio u Lepoglavi u ćeliji s visokim komforom, s televizorom i kompjuterom kako bi mogao da piše memoare, a nekoliko puta mesečno mogao je da poseti i svoju ženu Nadu. Šakić je zbog lošeg zdravlja kasnije boravio u zatvorskoj bolnici u Zagrebu, da bi bio prebačen u bolnicu Dubrava, gde je 2008. i umro u 87. godini.

Nadi Šakić je takođe suđeno, ali je oslobođena, jer niko nije mogao da svedoči da je nekog ubila.

S obzirom na to da osumnjičena nije mogla da se vrati kući i da je bila skromnog materijalnog stanja, država Hrvatska je preuzela i obavezu staranja o njoj i njenog smeštanja u starački dom. Bio je to još jedan šamar istini i pravdi.

"Osećam se izvrsno, pravda je pobedila. Srećna sam što sam došla u svoju zemlju, što mi je bila najveća želja", izjavila je Nada po izlasku iz zatvora.

Nada Šakić je ostala u Hrvatskoj gde su se o njoj revnosno starali. Umesto na robiji, živela je u elitnom domu penzionera u Zagrebu i uživala sve privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina.

Interpol je 15. 7. 2011. godine na zahtev Srbije raspisao poternicu za Nadom Šakić, osumnjičenom za zločine u ustaškim logorima. Istoga dana hrvatski mediji su objavili da je optužena umrla 5. februara 2011. i da je kremirana na Zagrebačkom groblju Mirogoj.

Izbegla kaznu, njenog muža na sahrani slavili!

Nada - Esperanca je izbegla kaznu, iako je direktor Centra "Simon Vizental" Efraim Zurof jula 1998. predao novu dokumentaciju Hrvatskoj sa izjavama svedoka o njenim zločinima u logoru Stara Gradiška. Zurof je upozoravao javnost na zastrašivanje svedoka u slučajevima bračnog para Šakić.

Kad je Šakić umro, Centar Simon Vizental pozvao je hrvatskog predsednika Stjepana Mesića da osudi organizatore sahrane osuđenog hrvatskog masovnog ubice Dinka Šakića, bivšeg komandanta zloglasnog koncentracionog logora Jasenovac, zato što se sahrana pretvorila u slavljenje njegovih ustaških zločina.

Centru su zgroženi činjenicom da je pored svih žrtava ustaškog režima i ljudi koji imaju savest, masovni ubica sahranjen u svojoj ustaškoj uniformi, dok ga svešenik Vjekoslav Lasić slavi kao uzor svih Hrvata, pisao je direktor centra Efraim Zurof.

Argentinsko pravosuđe je jula 1999. ponovo pokrenulo istragu protiv šezdesetak hrvatskih ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata, koji su se posle rata sklonili u Argentinu.

U Argentinu se sklonilo 20.000 ustaša

Šakići su, kao i mnogi drugi nacistički visoki oficiri i političari, ušli u Argentinu 1947. godine, za vreme vladavine Huana Dominga Perona.

U Argentini su potražili utočište, između ostalih, poznati nacistički zločinci Erih Pribke, Adolf Ajhman, Jozef Mengele i Martin Borman. Neki su otkriveni i predati pravdi - Pribke je izručen Italiji 1995. godine, Ajhmana je otela izraelska tajna služba 1960. godine, ali neki su uspeli da ostanu nekažnjeni za počinje zločine, kao Mengele i Borman.

Kako se procenjuje, u Argentinu se posle Drugog svetskog rata sklonilo oko 20.000 ustaša.

Brat Nade Šakić, Maks Luburić takođe je posećivao Argentinu, pošto se decenijama posle Drugog svetskog rata slobodno kretao i bio jedan od prvaka i organizatora ustaške emigracije. Život je okončao u svojoj vili u Španiji 1969. prema navodima hrvatske emigracije uklonio ga je izvesni Ilija Stanić, agent Udbe.

(Mondo)

Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.