"Zemlja, koja ga je zbog sitne love odbila, sada će na sitnu lovu staviti njegovo lice"
Hrvatski novinar Miran Pavić kritikovao je odnos Hrvatske države prema Nikoli Tesli reagujući na odluku Zagreba da se Teslin lik stavi na biti na kovanicama od 50, 20 i 10 centi kada ta zemlja prihvati evro.
"O pravom našem odnosu prema Tesli, i ne samo Tesli, najlepše svedoči čuvena anegdota o njegovoj poseti gradu Zagrebu, 1892. godine, na poziv gradonačelnika Amruša. O toj zgodi pisalo se u hrvatskim novinama više puta, baš dosta zadnjih godina – uz nekoliko felera i propusta, pa ono što nije napisano više govori od onog, šta jeste", piše Pavić i dodaje:
"Sveži Amerikanac, mondijalno priznati Nikola Tesla, dakle, iz Njujorka je preko Pariza stigao do Zagreba, odakle će putovanje nastaviti prema Budimpešti i Beogradu. Na poziv Milana Amruša, boravak u Zagrebu iskoristio je za obraćanje gradskim poslanicima, da im razloži sve prednosti elektrifikacije. Tesla je opširan, ali konkretan; objašnjava financijske performanse električnih centrala (godišnji profit od 6-8 posto), prednost naizmenične struje, način funkcionisanja tramvaja, nivo potrebne investicije i političko-društvenu važnost uvođenja električne rasvete. Preporučuje dva mlada zemljaka, 'dva genijalna tehničara', kaže, koji bi mogli da pomognu da se nabavi mašinerija i da se lansira cela stvar, i nudi sopstvene konsultantske usluge, bez naknade, da neko ne prevari Grad po pitanju nabavne cene".
Nikola Tesla, tada 35-godišnji američki pronalazač s laboratorijem koji je zauzimao čitav sprat jedne zgrade na njujorškoj 5. aveniji, piše dalje Pavić, vlasnik niza unosnih patenata i obećavajućih nacrta, sanjar i manijak koji će se kroz godinu-dve početi družiti s Markom Tvenom, raditi na brodu s bežičnim upravljanjem i sanjati o bežičnoj struji i komunikaciji, 1892. godine Zagrebu nudio je besplatnu pomoć za projekt uvođenja gradske struje.
"Jer smo imali sreću, jer je genije rodom odavde, jer kod nas progres ne može biti rezultat društvene organizacije, već pojedinačne inspiracije, nekad Tesla, danas Rimac, a nikad sistem koji stvara tesle i rimce. A kako je ovo priča o nama, a ne o njemu, možete pogoditi u kom smeru ide. Iz Teslinog davnog nastupa kontemporarni izveštaji – kontemporarni nama, a ne njemu – slavodobitno vade rečenicu u kojoj se Tesla, tokom izlaganja pred gradskim poglavarima, deklarisao kao ponosni sin ove zemlje, kome dužnost nalaže da joj pomogne. To, čitamo u nedavnim člancima, krunski je dokaz da se smatrao sinom hrvatskim, a ne srpskim, kao da su izlaganje, putovanje, elektrificiranje i čitavo njegovo delovanje osmišljeni samo radi adresiranja te krucijalne tačke. Ako je umeo da smišlja tehnologije 100 godina unapred, možda je istom providnošću mogao videti hrvatsko-srpske odnose, pa nam je kao testament, iz zezancije, ostavio tu izjavu, kasnije ugraviranu na Ćiril-metodsku, da se mlatimo oko toga čiji je sin bio, umesto oko toga šta nam je sin nudio", piše Pavić u autorskom tekstu za hrvatski Telegram.
Hrvatski novinar dalje piše da nije bilo reči o tome da se verovatno radilo o usputnoj i kurtoaznoj rečenici uljudnog i uspešnog čoveka s Pete avenije, uz naglasak na ono da nam želi pomoći, a ne da je sin naš narodni.
"Izveštaji su, međutim, istaknuto tanki oko druge, mnogo važnije tačke: ako je Nikola Tesla Zagrebu nudio struju 1892, zašto je Zagreb nije uveo sve do 1907? Zašto, umesto da bude jedan od električnih pionira, uz pomoć Teslinih tehničkih i kadrovskih predloga, grad Zagreb bira da bude jedan od električnih nazadnika? Budimpešta već ima električne tramvaje, a uskoro će uvesti električnu podzemnu železnicu. U naše se krajeve vratio najveći svetski stručnjak za elektrifikaciju da nam pomogne, pa šta se onda dogodilo?", pita se Pavić.
Tu se novootkriveni teslofili, piše dalje Pavić, služe kod nas najpopularnijim oruđem, idealnim kad god se pojave teška pitanja, pa iz rukava vade šuplje fraze i opšta mesta – ovom prigodom o “nedostatku kapitala” i “političke volje” za Teslin zagrebački projekt.
"A prava je istina sledeća: devetnaest godina pre Teslinog izlaganja, gradski tajkuni poput Pongraca i Pristera osnovali su Zagrebačko gasno društvo, otkupivši 1873. godine unosan gasni posao od Augsburškog gasnog društva, bez naročite neizvesnosti po pitanju poslovanja: ugovori s gradom garantovali su solidan godišnji dohodak, decenijama. U sklopu tog javno-privatnog partnerstva, svojim su preskupim gasom punili sve gradske lampe, njih nekoliko stotina pa se može pretpostaviti kako je reakcija gasnih momaka, tog Prvog gasnog društva pre Prvog gasnog društva, na potencijalno dokidanje lukrativnog monopola, i to po nadobudnim predlozima nekog američko-ličkog idiota, bila, razumljivo, lišena pozitivnih nota. A Zagreb gradske struje, punih 15 godina. Bilo je, dakle, love, ali je nije bilo za njega. Kako li se morao osećati, šta mu se motalo po glavi, kako objasniti i što bi tek mislio, o kakvoj bi šizofreniji razmišljao, da može čuti kako smo ga stavili na svoju novu lovu, na evro? Zemlja, koja ga je zbog sitne love odbila, sada će na sitnu lovu staviti njegovo lice", piše Pavić.
I to je sve što, kako kaže Pavić, o pravoj naravi ove stvari treba znati, tada i sada: posesivno i isprazno rodoljublje; opšta mesta i jeftine fraze; gradski dilovi i monopoli, dok svet oko nas ide dalje.
"Teslu smo naravno prigrlili kad je nedvosmisleno prigrljen napolju, u naletu ubojitog koktela malograđanske ksenofilije i ksenofobne posesivnosti, dok smo tog ponosnog sina naše zemlje u stvarnosti nogom šutnuli u du*e, da nam ne ometa dobro uhodane kanale prihoda – šta taj uopšte želi i šta on misli da zna? E sad, da nam svoje usluge nije nudio besplatno, i to još usluge kontrole troškova, nego za ozbiljnu lovu, s time bi se već nešto dalo, po dobro uhodanom finansijskom instrumentu rikverca, veoma tradicionalnom na našim prostorima", napisao je između ostalog Miran Pavić.
(MONDO)
