ZABRANJENI VIC O TITU JE POSLAO NA GOLI OTOK! Novinarka u redakciji ispričala pošalicu - usledile su GODINE pakla

U prvom susretu sa Ženi Lebl, slušajući priče o događajima na Balkanu, mladi izraelski novinar Itaj Engl je u njenom stanu ostao od 10 ujutru do 11 uveče.

Ovo je samo jedno od brojnih sećanja na Ženi Lebl (1927–2009), istoričarku jevrejskih zajednica na Balkanu, koje je upravo objavljeno u knjizi "Ženi", gde prijatelji i saradnici evociraju uspomene na njenu hrabrost i istraživačku posvećenost.

Ceo život Ženi Lebl stao bi, kažu, u 10 romana. Rođena je u Aleksincu, a nakon niže gimnazije, uoči odvođenja Jevreja u logor Sajmište, pod imenom Jovanka Lazić izbegla je u Niš. Hapse je 1943. i vode u berlinski Gestapo, do 1945. Vrativši se u Beograd, upisuje pravni fakultet; 1947. primljena je za novinara na konkursu „Politike”, i postaje član SKOJ-a jer je, kako je rekla, bila dušom i srcem za druga Tita, zbog čega je često vodila verbalni rat sa svojim „zadrtim kolegama”.

Bilo je to vreme kada su i zidovi imali uši, a zbog viceva su "letele glave". Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je odgajila ljubičicu belu od 100 kila, aludirajući na pesmu "druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela".

Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, agitovala protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni „fazon”. Odvode je u zatvor UDB "Glavnjača", potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur, i Goli otok. U pet zatvora, gde je od aprila 1949. do oktobra 1951, traže joj je da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz Udruženja novinara.

Ženi Lebl piše kako su prijatelji "otkucavali" prijatelje, jer bi, u suprotnom, oni završili na "Titovim Havajima". Zato se i govorilo da je na slobodi bila veća robija nego na robiji.

"Ustanovilo se da je u jugo-gulagu bilo veoma malo, u stvari najmanje, stvarnih narodnih neprijatelja, informbirovaca, Staljinovih obožavalaca. 'Prijatelj' bi bacio oko na nečiju suprugu, opanjkao ga da je narodni neprijatelj, poslao ga na Goli, a onda mu podneo da potpiše razvod braka, jer tobože žena nije htela muža izdajicu", navodi Ženi Lebl.

Pisala je kako su ih u Ramskom ritu pretvarali u "tegleću marvu". Nisu im davali vodu, a ručak za 306 zatočenica bio je šest glavica kupusa. U isti kanal su mokrile, i iz njega pile vodu, dok su im pijavice pile krv na nogama. Da ne bi potpuno "poživotinjila", Ženi Lebl se preslišavala pesama koje zna i zamišljala kako skida knjige sa polica i prelistava ih .

U Zabeli su, kako navodi, bili bolji, "deluks" uslovi. Tu su već mogle da se okupaju i piju vode koliko žele. Zadatak im je bio istovar drva i kamenja, a upravnik se seksualno iživljavao u svom "haremu", svedoči Ženi Lebl.

Sele ih na Sveti Grgur, ostrvo između Krka i Raba, gde su odvaljivale stene i zahvatale vodu iz mora, nosile na vrh brda i sipale u bure koje nije imalo dno...

"Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem – a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano iščupati stenu iz njenog prirodnog okruženja", piše Ženi Lebl:

"Tada naučite da kamen ima žile kucavice, i gde da ga rasporite. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu..."

Devojke su pretvarane u starice, svedoči Ženi Lebl; otpadali su im zubi, obolevale su dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi, jer su postale narodni neprijatelji. Nuđena im je sloboda pod uslovom da postanu doušnici i da ćute o tome šta su doživele, inače će im stradati porodice.

Sa pomilovanjem, posle „vica dugog dve i po godine”, Ženi Lebl nije mogla nigde da nađe zaposlenje. Piše 22 knjige o stradanjima Jevreja, i uradila je, kažu, koliko ceo jedan institut. O svom boravku u nemačkim logorima svedoči u više knjiga. Bila je u Istorijskom odboru Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu, a nagrada Jevrejske opštine u Beogradu, za najbolji rad iz istorije, nosi njeno ime.

Umrla je od raka u 82. godini.

(MONDO/Politika)