Sa Ovčara i Kablara, čobanica progovara. Druže Tito, bela lica, kad ćeš doći do Užica, orilo se 25. maja Drvarom (nekada Titov Drvar).
Pevalo se gradom herojem Drugog svetskog rata, koji je pod snažnim desantom pre 66 godina odbranio Tita i celi Vrhovni štab Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije.
Međutim, od nekadašnjeg Drvara danas je ostala samo senka. Na istom mestu je sasvim drugi grad, s porušenim i oronulim zgradama i spomenicima, od kojih su samo neki delimično renovirani.
Potomci slavnih boraca, ali i retki preživeli, došli su i ove godine da se prisete davnih vremena kada je Drvar bio grad mladosti u koji je svraćalo hiljade turista. Danas su druga vremena. Gradom je protutnjao još jedan rat u kome su dojučerašnja braća, čiji su očevi i dedovi zajedno branili Tita, postali najljući neprijatelji.
Porušene su zgrade, kuće, sela popaljena... Rušilačkih dejstava nije bio pošteđen ni spomenik antifašizmu koji je dominirao Drvarom. Porušen je tokom 1996. godine, kada je Drvar već pripao FBiH. Zapušten je, što jako boli borce iz Drugog svetskog rata.
Teškim korakom kretale su se prema spomeniku brojne delegacije SUBNOR-a iz mnogih gradova BiH, među kojima i predstavnici Udruženja "Josip Broz Tito" iz Banjaluke, Gradiške, Kladuše, Konjica... Umornog lica, oronulim stepenicama prema spomeniku išla je i Jovanka Bogojev (82), penzionisani major JNA, izustivši samo jednu rečenicu: "Pa zar ni travu nisu mogli pokositi kako bismo mogli normalno da se okupimo oko ruševina spomenika i da položimo cveće za naše saborce iz Drugog svetskog rata?"
Rade Tadić, rođen 1921, nosilac je partizanske spomenice 1941, i retki preživeli učesnik desanta na Drvar.
Kako kaže, Drvar je tada bio prestonica Nove Jugoslavije.
"Bilo je obaveštenje da bi se mogao desiti desant, ali prošlo je mnogo vremena i o tome se sve manje pričalo. Čak je i Treća lička proleterska brigada bila povučena u Srb prema Lici. Samo dve čete su čuvale Tita. Jedna je bila u Potocima, a druga u Petrovcu. Oko Tita je bilo malo vojnika", seća se on.
Jaka utvrđenja su postavljena kod groblja na Šobića glavici, gde su bili ukopani bunkeri s protivavionskim mitraljezom. Uoči destanta, u vojnom kinu je prikazivan film koji je pogledao i Tito sa saradnicima i vojnicima. Pošto je bilo kasno, otišli su da prespavaju u pećinu.
U cik zore, 25. maja, nad Drvarom se obrušila sila nemačkih aviona koji su na zemlju spustili oko hiljadu padobranaca. Operacija "Konjićev skok" je imala za cilj da budu uhvaćeni Tito i štab.
Počela je velika bitka do iznemoglosti.
"Nemci su, prema svojim teorijama, računali da je Tito na Šobića glavici, pošto je tamo bilo najveće utvrđenje. Tako su glavninu padobranskih jedinica bacili tamo, a oko pećine je spušteno manje vojnika. Jedna jedrilica trebalo je da se spustiti kod pećine, ali bila je oštećena i morala se spustiti u Bastase. U njoj je bilo sedam Nemaca, koje je pobio stražar", govori Tadić.
Kada su videli da su pogrešili, Nemci su od Šobića glavice krenuli prema pećini. Međutim, odbrana je već bila postavljena i Nemci su padali kao pokošeni.
Kada su čuli za desant, u Drvar je trčećim korakom u pomoć stigla Treća lička sa dva bataljona.
Nakon silnih napada Nemci su bili primorani da odstupe, povlačeći se prema groblju. Tito je u to vreme bio u pećini zajedno sa Rankovićem i Kardeljom. Ranković je izašao na Gradinu, gde je bila jedna četa, i osmatrao stanje. Kada je bilo sigurno, dao je Titu znak da može da krene.
Na konopcu, Tita su iz pećine spustili stolicom na zemlju, nakon čega je s Kardeljom otišao preko litice. Desant nije uspe.
U Drvar je spušteno oko 900 padobranaca, kao i mnoge pešadijske jedinice, koje su iz pravca Sarajeva krenule prema Drvaru.
"Od 900 padobranaca poginulo je oko 800. Više od 50 ih je bilo ranjeno. Nemci su bili bukvalno desetkovani, a desant je u potpunosti propao", kaže Tadić.
Obeležavanje desanta na Drvar i drugih borbi jedinstvena je prilika da se preostali preživeli iz Drugog svetskog rata okupe i razmene uspomene na herojske dane.
Jedan od njih je i Muriz Alihadić (1928) iz Konjica, učesnik NOR od 1943. do 1945. godine. Preživeo je prelaz preko Neretve kao ranjenik, a iz rata je izašao kao ratni vojni invalid.
"Nisam bio učesnik desanta na Drvar, ali odmah se čulo o herojstvu malog grada, koji je odbranio Tita i Vrhovni štab. Drvar je postao simbol borbe, simbol pobede nad fašizmom", kaže on i dodaje da mu je žao "što i danas ima fašizma, u nešto drugačijem obliku nego pre".
Dušan Kecman svojom pesmom "Desant na Drvar 25. maj 1944." oživeo je uspomene na taj dan.
"Poslušajte moja braćo draga, kakve Hitler ofanzive stvara, kakvog plana i zadatka ima, kako Tita da uhvati živa. Rasporedi to su bili taki, koji nisu opravdati laki. Tri godine i četvrta sama, kako Hitler ofanzive stvara protiv Tita, vođe partizana...", samo je stih koji nam je izrecitovao Dušan.
Prvi put u Drvaru posle rata
Ljubinka Kostić (57), član Udruženja "Josip Broz Tito" iz Banjaluke, kaže da se u Drvaru oseća sjajno. Zatičemo je sa slaninom i ljevušom koju je ponela da se nađe za prezalogajiti.
"Dolazim u Drvar treći put. Svaki put kada dođem on me podseća na neka dobra vremena, kada se lepo živelo. Kada pogledam, od prošle godine i obeležavanja Dana mladosti, sve je manje ljudi. Bilo je više venaca u znak zahvalnosti žrtvama koje su pale za slobodu", kaže ona.
Veljko Dugonjić, član Predsedništva banjalučkog Udruženja "Josip Broz Tito", rekao je da ovo udruženje već šestu godinu organizuje dolazak u Drvar na obeležavanje Dana mladosti. Vremena su se, ističe, puno promenila.
"Nekada se dobro živelo. Znalo se za praznik, ali i za rad. Mi pokušavamo da vratimo uspomene na davna vremena i zato svim sledbenicima i poštovaocima Titovog lika i dela pružamo mogućnost odlaska na mnoge spomenike NOB-a", kaže Veljko.
Kada se 1989. godine vraćao sa banjalučkim Borcem iz Šibenika Branislav Pajić Paja je u Drvaru bio poslednji put. Kada je ovog puta svratio zaboleli su ga "i duša i srce".
"Boli me kada vidim ovo. Kao da je bilo juče, sećam se kako je spomenik dominirao. Sada uopšte nisam raspoložen. Sram da bude one koji su ovo uradili", ogorčeno pokazuje na porušeni spomenik Paja.
Drago Mihajlović (59) se 2000. godine vratio iz izbeglištva. U njegovom rodnom kraju nema onog što je nekada bilo.
"Žao mi je ljudi, kuća, ali i spomenika. Ovaj spomenik je bio sa četiti kraka, sa imenima žrtava fašističkog terora. A sada nema ništa", s tugom u glasu rekao je Drago.
(MONDO)
Međutim, od nekadašnjeg Drvara danas je ostala samo senka. Na istom mestu je sasvim drugi grad, s porušenim i oronulim zgradama i spomenicima, od kojih su samo neki delimično renovirani.
Potomci slavnih boraca, ali i retki preživeli, došli su i ove godine da se prisete davnih vremena kada je Drvar bio grad mladosti u koji je svraćalo hiljade turista. Danas su druga vremena. Gradom je protutnjao još jedan rat u kome su dojučerašnja braća, čiji su očevi i dedovi zajedno branili Tita, postali najljući neprijatelji.
Porušene su zgrade, kuće, sela popaljena... Rušilačkih dejstava nije bio pošteđen ni spomenik antifašizmu koji je dominirao Drvarom. Porušen je tokom 1996. godine, kada je Drvar već pripao FBiH. Zapušten je, što jako boli borce iz Drugog svetskog rata.
Teškim korakom kretale su se prema spomeniku brojne delegacije SUBNOR-a iz mnogih gradova BiH, među kojima i predstavnici Udruženja "Josip Broz Tito" iz Banjaluke, Gradiške, Kladuše, Konjica... Umornog lica, oronulim stepenicama prema spomeniku išla je i Jovanka Bogojev (82), penzionisani major JNA, izustivši samo jednu rečenicu: "Pa zar ni travu nisu mogli pokositi kako bismo mogli normalno da se okupimo oko ruševina spomenika i da položimo cveće za naše saborce iz Drugog svetskog rata?"
Retki preživeli desant
Vremena prolaze, a onih koji su branili Drvar i Tita od Hitlerovih vojnika je sve manje.Rade Tadić, rođen 1921, nosilac je partizanske spomenice 1941, i retki preživeli učesnik desanta na Drvar.
Kako kaže, Drvar je tada bio prestonica Nove Jugoslavije.
"Bilo je obaveštenje da bi se mogao desiti desant, ali prošlo je mnogo vremena i o tome se sve manje pričalo. Čak je i Treća lička proleterska brigada bila povučena u Srb prema Lici. Samo dve čete su čuvale Tita. Jedna je bila u Potocima, a druga u Petrovcu. Oko Tita je bilo malo vojnika", seća se on.
Jaka utvrđenja su postavljena kod groblja na Šobića glavici, gde su bili ukopani bunkeri s protivavionskim mitraljezom. Uoči destanta, u vojnom kinu je prikazivan film koji je pogledao i Tito sa saradnicima i vojnicima. Pošto je bilo kasno, otišli su da prespavaju u pećinu.
U cik zore, 25. maja, nad Drvarom se obrušila sila nemačkih aviona koji su na zemlju spustili oko hiljadu padobranaca. Operacija "Konjićev skok" je imala za cilj da budu uhvaćeni Tito i štab.
Počela je velika bitka do iznemoglosti.
"Nemci su, prema svojim teorijama, računali da je Tito na Šobića glavici, pošto je tamo bilo najveće utvrđenje. Tako su glavninu padobranskih jedinica bacili tamo, a oko pećine je spušteno manje vojnika. Jedna jedrilica trebalo je da se spustiti kod pećine, ali bila je oštećena i morala se spustiti u Bastase. U njoj je bilo sedam Nemaca, koje je pobio stražar", govori Tadić.
Kada su videli da su pogrešili, Nemci su od Šobića glavice krenuli prema pećini. Međutim, odbrana je već bila postavljena i Nemci su padali kao pokošeni.
Kada su čuli za desant, u Drvar je trčećim korakom u pomoć stigla Treća lička sa dva bataljona.
Nakon silnih napada Nemci su bili primorani da odstupe, povlačeći se prema groblju. Tito je u to vreme bio u pećini zajedno sa Rankovićem i Kardeljom. Ranković je izašao na Gradinu, gde je bila jedna četa, i osmatrao stanje. Kada je bilo sigurno, dao je Titu znak da može da krene.
Na konopcu, Tita su iz pećine spustili stolicom na zemlju, nakon čega je s Kardeljom otišao preko litice. Desant nije uspe.
U Drvar je spušteno oko 900 padobranaca, kao i mnoge pešadijske jedinice, koje su iz pravca Sarajeva krenule prema Drvaru.
"Od 900 padobranaca poginulo je oko 800. Više od 50 ih je bilo ranjeno. Nemci su bili bukvalno desetkovani, a desant je u potpunosti propao", kaže Tadić.
Heroji
Zahvaljujući donatorima, pećina u kojoj su se skrivali Tito i štab obnovljena je pre nekoliko godina. To je izmamilo osmeh na licima mnogih Drvarčana, ali i turista koji su ponovo došli u ovaj grad.Obeležavanje desanta na Drvar i drugih borbi jedinstvena je prilika da se preostali preživeli iz Drugog svetskog rata okupe i razmene uspomene na herojske dane.
Jedan od njih je i Muriz Alihadić (1928) iz Konjica, učesnik NOR od 1943. do 1945. godine. Preživeo je prelaz preko Neretve kao ranjenik, a iz rata je izašao kao ratni vojni invalid.
"Nisam bio učesnik desanta na Drvar, ali odmah se čulo o herojstvu malog grada, koji je odbranio Tita i Vrhovni štab. Drvar je postao simbol borbe, simbol pobede nad fašizmom", kaže on i dodaje da mu je žao "što i danas ima fašizma, u nešto drugačijem obliku nego pre".
Dušan Kecman svojom pesmom "Desant na Drvar 25. maj 1944." oživeo je uspomene na taj dan.
"Poslušajte moja braćo draga, kakve Hitler ofanzive stvara, kakvog plana i zadatka ima, kako Tita da uhvati živa. Rasporedi to su bili taki, koji nisu opravdati laki. Tri godine i četvrta sama, kako Hitler ofanzive stvara protiv Tita, vođe partizana...", samo je stih koji nam je izrecitovao Dušan.
Prvi put u Drvaru posle rata
Ljubinka Kostić (57), član Udruženja "Josip Broz Tito" iz Banjaluke, kaže da se u Drvaru oseća sjajno. Zatičemo je sa slaninom i ljevušom koju je ponela da se nađe za prezalogajiti.
"Dolazim u Drvar treći put. Svaki put kada dođem on me podseća na neka dobra vremena, kada se lepo živelo. Kada pogledam, od prošle godine i obeležavanja Dana mladosti, sve je manje ljudi. Bilo je više venaca u znak zahvalnosti žrtvama koje su pale za slobodu", kaže ona.
Veljko Dugonjić, član Predsedništva banjalučkog Udruženja "Josip Broz Tito", rekao je da ovo udruženje već šestu godinu organizuje dolazak u Drvar na obeležavanje Dana mladosti. Vremena su se, ističe, puno promenila.
"Nekada se dobro živelo. Znalo se za praznik, ali i za rad. Mi pokušavamo da vratimo uspomene na davna vremena i zato svim sledbenicima i poštovaocima Titovog lika i dela pružamo mogućnost odlaska na mnoge spomenike NOB-a", kaže Veljko.
Kada se 1989. godine vraćao sa banjalučkim Borcem iz Šibenika Branislav Pajić Paja je u Drvaru bio poslednji put. Kada je ovog puta svratio zaboleli su ga "i duša i srce".
"Boli me kada vidim ovo. Kao da je bilo juče, sećam se kako je spomenik dominirao. Sada uopšte nisam raspoložen. Sram da bude one koji su ovo uradili", ogorčeno pokazuje na porušeni spomenik Paja.
Drago Mihajlović (59) se 2000. godine vratio iz izbeglištva. U njegovom rodnom kraju nema onog što je nekada bilo.
"Žao mi je ljudi, kuća, ali i spomenika. Ovaj spomenik je bio sa četiti kraka, sa imenima žrtava fašističkog terora. A sada nema ništa", s tugom u glasu rekao je Drago.
(MONDO)
