Kristijan Iličić, jedan od najvećih regionalnih travel blogera, do sada je svoja putovanja delio sa publikom uglavnom na društvenim mrežama. To "samo" je uslovno rečeno, jer na raznim internet platformama ovog 38-godišnjaka iz Zagreba prati čak dva miliona ljudi.
Proputovao je kao prvi Hrvat svih 197 država sveta, za šta mu je trebalo 18 godina. Iličić je i pustolov, jer ulazi u mesta i zemlje koje su sve samo ne turističke, otkrivajući svakodnevicu, koliko god ona često bila surova ili neshvatljiva.
"Putovanja ruše predrasude", uzvraća Iličić. Nedavno je odlučio da svoje avanture prenese u tradicionalne medije. Prvo je krajem prošle godine objavio svoju autobiografiju "Jedan san, hiljadu priča", koja je bukvalno razgrabljena, tako da je do sada štampano deset izdanja i prodato više od 13 hiljada primeraka knjige.
Sada, gledajući sa strane, krenuo je u sledeći logičan korak - snimanje putopisne televizijske serije. U martu ove godine proveo je mesec dana u Egiptu i Etiopiji sa ekipom Pulsar produkcije, što je rezultiralo četvorodelnim dokumentarcem "Dnevnik nomada: Afrika braće Seljan", koji će biti uvršten u jesenji repertoar HTV-a.
"Pratimo put braće Seljan, to je bio naš koncept. Kako sam prošao sve države sveta, sve više su počele da me zanimaju avanture drugih Hrvata koji su to radili, a braća Seljan, koja su prošla pola sveta pešice, oduvek su me oduševljavala. Međutim, nismo se striktno pridržavali njihovih ruta, jer sam moderni nomad i želeli smo da to prilagodimo današnjem vremenu", objašnjava Iličić.
Afrika se u poslednjih sto godina, naravno, drastično promenila. Baš kao i geopolitička situacija, pa se sada, na primer, ne može ući u veliki deo Jemena jer je previše opasno, a što se tiče Džibutija, za Iličića je to najdosadnija zemlja u kojoj je ikada bio. Zato je ekipa, u kojoj su, pored Iličića, bili producenti Velimir Grgić, koji je i scenarista, i Dario Lonjak, koji je imao i ulogu reditelja, i snimatelj Alen Tkalčec, malo skrenula sa rute. Počeli su sa Egiptom koji čini prve dve epizode.
"U Kairu sam hteo da pokažem ono ludilo; hiljade automobila, pijace, pravi život. Moj cilj nije bio da se držim samo istorijskih stvari. Naravno, prikazali smo i istorijske lokacije, džamije, piramide. Ali nam je bilo zanimljivije da upoznamo ljude i dobijemo priču, onu kakvu niko drugi nema, jer ljudi su putovanje, barem ja to tako doživljavam. Ono što mi je bilo posebno intrigantno za prikazivanje jeste takozvani 'Grad smeća', naselje u Kairu gde je koptska zajednica", rekao je Kristijan i dodao:
Svaka porodica u tom naselju se bavi nekom vrstom otpada, recikliraju više od 80 odsto smeća iz celog grada. S jedne strane, ovo je pozitivno, ali s druge strane je katastrofalno jer naravno loše utiče na lokalnu zajednicu. Dvorišta su zatrpana otpadom, nismo smeli da uđemo u kuće, nekoliko puta su pokušali da nas isteraju, ali smo se stalno vraćali. Penjali smo se i na zgrade, i tek onda, kada sve to pogledate odozgo, shvatite koliko je 'Grad smeća' zastrašujuć", otkriva on.
Afrika je fascinantan kontinent, istovremeno lep i surov. Koncept sreće je tema za sebe, a neki običaji su potpuno neshvatljivi zapadnom svetu. Neki od njih su toliko surovi da čak i lokalne vlasti pokušavaju da iskoreni takve tradicije, ali plemena u Etiopiji, koja je bila sledeća stanica na njihovoj avanturi, i dalje ih praktikuju, kao što je slučaj u nekim zajednicama u dolini Omo.
"Jedna od najpotresnijih priča bio je intervju sa majkom iz plemena Karo koja je ubila troje svoje dece. I ispričala je to smejući se, kao što većina u plemenu o tome priča kao da je to sasvim normalna stvar. Stvar je u tome što imaju verovanje vezano za decu rođenu van braka, kao i za blizance, a na primer one mališane kojima gornji zubi izbijaju pre donjih. Zovu ih Mingi deca i takvo dete im je prokleto jer, prema njihovom verovanju, donosi nesreću celom selu. Zbog toga se ova deca ubijaju, bacaju krokodilima, u reku ili ostavljaju negde da umru. Posetio sam i sirotište u kojem su smeštena Mingi deca koja su spasena, a koje je osnovao čovek iz tog plemena", rekao je Kristijan.
Etiopska vlada je zabranila ovu praksu, ali se ona i dalje sprovodi tajno jer ne mogu da se suprotstave plemenskim običajima. Trenutno u sirotištu ima oko šezdeset dece, od beba do starijih osoba, a da će biti odbačena, najčešće sirotištu dojave same majke. Ekipa je ušla i u pleme Dasaneč, koje se nalazi na granici sa Etiopijom i poznato je po praksi obrezivanja žena, ali i na mesta koja prvobitno nisu bila uključena u plan putovanja. Iličić ih je odveo u Lalibelu i Gondar, dva područja do kojih se ne može doći automobilom, već samo avionom. Želeli su da snime majmune gelade koji žive u Nacionalnom parku Simien, što je jedino mesto na svetu gde ove životinje žive.
"Vodič nas je stalno molio da se vratimo pre mraka jer je trebalo dva sata vožnje do grada u kojem smo spavali, a taj grad je pun vojnika koji ga štite. Čak su nas zaustavili i pobunjenici jer sam ih snimao mobilnim telefonom. Znam kako se ponašati u takvim situacijama, jer sam bio u mnogo sličnih. Nije mi strano, ali produkciji tada stvarno nije bilo svejedno", otkriva on. Za Ličića je ovo putovanje, koje mu je peti put da ulazi u etiopska plemena, takođe bilo veoma emotivno.
BONUS VIDEO:
(HTV/Mondo)
