Izuzimajući ratne strahote i pogrome koje su činili okupatori, masovna ubistva i zločini u Crnoj Gori događali su se u bezumnim bratoubilačkim obračunima, ljubavnim trouglovima i lancima krvnih osveta, ili su ih činili okrutni i bezdušni vladari.
Po bezdušnosti i monstruoznosti u Crnoj Gori izdvaja se zločin koji se posle Drugog svetskog rata desio u Morači. Kada je u vanbračne ljubavne vode policajca Svetozara Ćetkovića iz sela Raško i njegove dalje rođake, udovice Mile, jednoga dana uplovila njena mlađa sestra Granica, rođena 1926. godine, i svojom mladošću, lepotom i nametljivošću ga uplela u svoju ljubavnu mrežu, sve se izrodilo u neverovatan zločin.
Njih dvoje su skovali svirepi plan da zauvek sa puta sreće uklone njegovu nevenčanu ženu, a njenu sestru, pa čak i njegovog dvogodišnjeg vanbračnog sinčića, odnosno njenog sestrića.
U Državnom arhivu na Cetinju kao dokument trajne vrednosti čuva se dosije ovog zločina, optužnica i presude Okružnog suda u Bijelom Polju K.br.20/49 i Vrhovnog suda Crne Gore Kž. br. 61/49, iz kojih je lako sklopiti mozaik ovog zverstva.
Ljubav između udovice Mile i Svetozara
Detektiv Braca Zdravković svojevremeno je govorio o neverovatnim saznanjima u vezi sa krvavim zločinom. Sve je počelo leta 1946. godine kada je planula ljubav između mlade udovice Mile Ćetković i njenog daljnjeg rođaka, tada dvadesetpetogodišnjeg momka Svetozara Ćetkovića, a kao plod te ljubavi na svet je došao sin Miladin.
U sudskim spisima ne piše u kakvim su odnosima Mila i Svetozar potom živeli, nije izvesno da li je, uprkos svemu, opstala njihova veza, sada ojačana i detetom. Izvesno je, međutim, da je u njihove vanbračne ljubavne vode ubrzo uplovila Milina mlađa, dvadesetdvogodišnja sestra Granica, vešto to krijući od drugih, a naročito od sestre.
Ništa se nije promenilo ni kada je, u jesen 1948. godine, Svetozar, lep, zdrav i naočit momak, obukao policijsku uniformu i otišao u Bar na službu, sem što je sasvim zanemario svoju vanbračnu vezu i prestao da plaća izdržavanje deteta. Dobio je i stan u Baru.
"Komandir mu je rekao: 'Čim se budeš oženio, naći ćemo neki veći stan.' Svetozar je bio policajac, svi su ga poštovali, tada, posle rata, uniforma se izuzetno cenila i poštovala, te 1948. godine reč policajca je značila sve. Bog na nebu, policajac na zemlji. Još uvek je trajala rezolucija Informbiroa, e daj Bože da napiše informaciju da je neko nešto rekao protiv Tita. Svi su mu se šlihtali, kao i svim policajcima, a on je bio visok, izuzetno lep, jurile su ga žene iz opštine, bolnice. Imao je da oženi bilo koga, jer su sve maštale da se udaju za oficira ili policajca", priča Braca i dodaje:
"Odjednom počinje da se oseća kao pravi gradski momak i zaboravio je selo, zaboravio je svoju nevenčanu ženu Milu i sina Miladina. Bez obzira što mu je Mila slala pisma kako Miladin odrasta i koliko mu para treba, kompletnu platu je trošio po kafanama, na odela, kupovao razne cipele i parfeme. Sve da bi bio interesantniji ženama. Vrlo čudno se ponašao - nijedan dinar nije poslao Mili, ali svaki put kada bi neki kamion išao za Kolašin, on je uskako u njega da bi se, kao, video sa nekim rođacima, a zatim se vraćao. Mislim, bar po priči njegovih prijatelja i kolega, da je on te odlaske koristio da bi se u Kolašinu video sa svojom svastikom Granicom", ističe Braca.
Pošto je sasvim zanemario svoju vanbračnu vezu i prestao da plaća izdržavanje deteta, Mila je onda presavila tabak i zatražila da ga na to sud prisili. Na dan suđenja, 20. aprila 1949. godine, Svetozar se sreo sa Milom na ulici u Kolašinu, prišao joj prijateljski i predložio da se ne sude, da pređu preko svega i zaborave šta je bilo, pa da nastave da žive kao ljudi i podižu sina. Predložio joj je da se vrati u Raško, da dovede i malog Miladina, pa da odatle zajedno otputuju u Bar gde ih čeka stan, čak i posao za nju.
Nesrećna žena je lakoverno pomislila da je konačno stigla nagrada za sve patnje i poniženja koja je proživljavala prethodne dve-tri godine.
"Treperila je od sreće. Rekla je: 'Svetozare, kada da dođem sa detetom za Bar?' On joj je odgovorio: 'Idi za selo, spakuj se, čekam te ovde i idemo zajedno za Bar. Neka ti pomogne Granica da ti donese stvari, odmah uzmi dete i najpotrebnije stvari, i čekam te ovde u Kolašinu, a posle toga krećemo odmah za Bar.' Mila više nije ni razmišljala o parnici. Otišla je do sela, uzbuđeno ušla u sobu i rekla: 'Sejo, pakujemo se i idemo za Bar'. Uzela jer uprtaču, stavila Miladinu u nju, u jednu maramu stavila hleba i sira za put, stavila je nešto malo soli i krenuli su. Iza nje je išla sestra Granica i nosila neke stvari", priča Braca i nastavlja:
"U jednom trenutku, kada su prilazili gradu, Granica je rekla: 'Mila, nećemo ulaziti u grad, idemo van grada, tamo ćemo se sresti sa Svetozarom.' Mila ju je pogledala i rekla: 'Dobro.' pravo tamo gde je rekla Granica, čekao ih je Svetozar. To je bilo u predgrađu Kolašina, tu su bile kuće udaljene 2-3 kilometra od samog grada. Krenuli su ka selu Matiševo, prošli su selo, i Svetozar je rekao: ''Mila, ovde stajemo da zanoćimo, ovde je jedan izvor i potok.' Sve se to dešava u ataru sela Vladoš, na mestu koji se zove Gušmirovski potok. Tu su našli neku stenu koja je imala zaklon od vetra, i da se tu Mila i Miladin smeste", ističe.
Tetka monstrum
Dok je Mila sedela i držala u krilu umornog i pospanog sinčića, Svetozar joj je, po sopstvenom priznanju, prišao s leđa i uhvatio je za ruke. Pre nego što je i shvatila šta se dešava, Granica je pritrčala i zamotala joj oko grla jedan kraj uprtače u kojoj je nosila sina.
Krvnički je pritegla, a kad je Mila počela da vrišti, Granica je kraj od omče dodala Svetozaru, svukla sestri maramu s glave i nagurala joj je u usta da joj prekine glas i dah, nakon čega Mila umire. Dok se u njenim očima lagano gasio život, mali Miladin je zaplakao, ali ga je bezdušna tetka brzo i satanski "utešila" - zgrabila ga je za noge i udarila o obližnju stenu, i nesrećno dete je umrlo na licu mesta.
Puna dva meseca potom niko ništa nije sumnjao. Prvi je, izgleda, posumnjao Svetozarov stric Jovan, tada poštar u Kolašinu, koji je jednog dana odlučio da ode za Bar da poseti sinovca.
I Svetozar i Granica su uhapšeni istog dana. Oboje su dugo poricali zločin. Od početka je bilo jasno da i jedno i drugo lažu i pokušavaju da se izvuku prikrivajući ključnu činjenicu - gde je zločin počinjen i gde su zakopana tela žrtava. Računali su da, ako nema najvažnijeg dokaza, nema optužbe, odnosno da će izdržati tri meseca u zatvoru i da ih onda po zakonu moraju pustiti.
Kada se činilo da će tako i biti, Svetozar je ipak popustio i sve priznao kako je bilo, gde se drama odigrala i gde se nalaze tela.
Optužnica
Optužnica je bila kratka i nedvosmislena: svirepo i okrutno ubistvo iz niskih pobuda. Uskoro je usledilo i suđenje u Kolašinu, a 8. novembra 1949. godine, predsednik sudskog veća Anto Mališić je saopštio presudu: smrt vešanjem i to prvo da se obesi Svetozar, a zatim Granica.
Pošto je Vrhovni sud Crne Gore odbio njihove žalbe i nije našao nikakvih razloga za milost, dva meseca kasnije, javno su pogubljeni - prvo Svetozar, a onda i Granica.
BONUS VIDEO:
(Ilustracija/AGAMEMNON Production/Mondo)
· Reaguj