Slavko Tomić iz teslićkog sela Čečava proveo je Drugi svjetski rat kao pripadnik četničkog pokreta i jedini je živi četnički vojvoda koga je Josip Broz Tito svojim ukazom pomilovao.
Početak rata zatekao ga je kao pripadnika "kraljeve vojske" u Nišu.
U vreme bombardovanja Beograda, i nakon ulaska nemačkih jedinica te masovnih predaja i rasula u tadašnjoj vojsci Kraljevine Jugoslavije veći dieo vojnika iz kasarne u Nišu povukao se ka jugu Srbije ,Sandžaku i ka tromeđi Srbije ,Bosne i Crne Gore prema Užicu i Rudom, gde je već bio organizovan ustanak protiv okupatora.
"Tada smo zajedno sa partizanima dogovarali i organizovali bune i otpore da bi sve puklo pred kraj 1941, kada su se ciljevi, načini vođenja i rezultati borbe počeli potpuno različito gledati na te dve strane", kaže Slavko.
On ističe da je rat nastavio kao pripadnik četničkog pokreta, te je organizovao jedinice po BiH.
Upućivan je na područja na kojima je trebalo ojačati ili vratiti borbeni moral.
Službovao je na teslićkom, čelinačkom, kotorvaroškom i prnjavorskom ratištu.
"Svojim delovanjem i pregovorima zaštitili smo brojna sela i narod od masovnog progona i ubijanja. Tamo gde nas nije bilo - stradanja našeg naroda bila su znatno veća", tvrdi Tomić.
Nakon završetka rata uhapsili su ga partizani 1946, osuđen je na sudu u Sarajevu na 20 godina zatvora.
"Nakon 18 meseci stigla je naredba o mom pomilovanju koju je potpisao lično predsednik Narodne Republike Jugoslavije Josip Broz - Tito", seća se Slavko.
U obrazloženju naredbe pisalo je da su povodom Dana Republike ukazom predsednika pomilovani svi pripadnici četničkog pokreta koji su početkom rata učestvovali zajedno sa partizanskim jedinicama u organizovanju ustanka i borbama protiv okupatora.
Tako se Slavko našao na slobodi iako je proveo u četnicima kao vojnik i operativac skoro šest godina.
Ipak, na slobodi je bio pod prismotrom i sankcijama.
Uskraćivan mu je bilo kakav politički i društveni rad pa je posao imao uglavnom na crno.
Uspeo je nekako da preživi kao građevinski radnik a kada se sve malo "sleglo" nakupio je kao zidar nešto staža.
Danas živi sam u Čečavi od skromne penzije, ima 95 godina i o svojim doživljajima u ratu vojvoda Slavko nema kome da priča jer među živima je malo onih koji se sećaju tog vremena.
(Srna)
U vreme bombardovanja Beograda, i nakon ulaska nemačkih jedinica te masovnih predaja i rasula u tadašnjoj vojsci Kraljevine Jugoslavije veći dieo vojnika iz kasarne u Nišu povukao se ka jugu Srbije ,Sandžaku i ka tromeđi Srbije ,Bosne i Crne Gore prema Užicu i Rudom, gde je već bio organizovan ustanak protiv okupatora.
"Tada smo zajedno sa partizanima dogovarali i organizovali bune i otpore da bi sve puklo pred kraj 1941, kada su se ciljevi, načini vođenja i rezultati borbe počeli potpuno različito gledati na te dve strane", kaže Slavko.
On ističe da je rat nastavio kao pripadnik četničkog pokreta, te je organizovao jedinice po BiH.
Upućivan je na područja na kojima je trebalo ojačati ili vratiti borbeni moral.
Službovao je na teslićkom, čelinačkom, kotorvaroškom i prnjavorskom ratištu.
"Svojim delovanjem i pregovorima zaštitili smo brojna sela i narod od masovnog progona i ubijanja. Tamo gde nas nije bilo - stradanja našeg naroda bila su znatno veća", tvrdi Tomić.
Nakon završetka rata uhapsili su ga partizani 1946, osuđen je na sudu u Sarajevu na 20 godina zatvora.
"Nakon 18 meseci stigla je naredba o mom pomilovanju koju je potpisao lično predsednik Narodne Republike Jugoslavije Josip Broz - Tito", seća se Slavko.
U obrazloženju naredbe pisalo je da su povodom Dana Republike ukazom predsednika pomilovani svi pripadnici četničkog pokreta koji su početkom rata učestvovali zajedno sa partizanskim jedinicama u organizovanju ustanka i borbama protiv okupatora.
Tako se Slavko našao na slobodi iako je proveo u četnicima kao vojnik i operativac skoro šest godina.
Ipak, na slobodi je bio pod prismotrom i sankcijama.
Uskraćivan mu je bilo kakav politički i društveni rad pa je posao imao uglavnom na crno.
Uspeo je nekako da preživi kao građevinski radnik a kada se sve malo "sleglo" nakupio je kao zidar nešto staža.
Danas živi sam u Čečavi od skromne penzije, ima 95 godina i o svojim doživljajima u ratu vojvoda Slavko nema kome da priča jer među živima je malo onih koji se sećaju tog vremena.
(Srna)
