Evo šta je sve u Sibiru prošao Siniša Glogoški, student fotografije na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu...
Vožnja Transsibirskom železnicom, pešačenje preko zaleđenog Bajkalskog jezera, autostopiranje gotovo 2.000 kilometara na zaleđenim putevima Jakutije, smrzavanje na eskstremno niskim temperaturama, upoznavanje ljudi koji žive u skladu s prirodom - sve je to, tokom svog neverovatnog putovanja u Sibir, prošao Siniša Glogoški, student fotografije na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu.
Za put se, rekao je za Dnevnik.hr, nije posebno pripremao. Pre odlaska se posvetio nabavljanju potrebne opreme i informisanju o mestima koje će posetiti.
Međutim, uz sve informacije koje je imao, ipak se odlučio svoj plan da pešice pređe Bajkalsko jezero sprovesti u delo. Naime, Bajkalsko jezero se nalazi na dodiru tektonskih ploča zbog čega su potresi svakodnevna pojava. Postojala je stvarna opasnost da potres prouzrokuje pucanje leda i da njegova avantura završi kobno.
"Više od 13 sati mi je trebalo da dođem do suprotne obale koja je bila udaljena nekih 50 kilometara. Uhvatile su me snežne oluje, spustila se noć i teren se menjao što sam se više udaljavao. U jednom trenutku sam ostao bez vode, oslabljen i demotivisan. Počeo sam da haluciniram. Činilo mi se da vidim neke ribare, neku ženu i njenog psa", prisetio se Siniša.
Međutim, kilometrima od njega nije bilo nikoga. Iako je i nekoliko puta razmišljao o tome da prenoći na ledu, uspeo je da stigne do suprotne obale u gluvo doba noći. "Cela ta ideja je bila velika greška jer nisam slušao ni sebe, ni vlastite instinkte, niti upozorenja drugih", zaključio je.
Spletom okolnosti, uspeo je da dođe do jednog malog sela gotovo hiljadu kilometara udaljenog od najbližeg grada Jakutska. Jedna od pet nomadskih porodica s tog područja vratila se u selo kako bi se snabdeli osnovnim namirnicama, a kada su se se vraćali u svoj šator, na njihovim se sankama našao i Siniša. "Bila je to nezaboravna noćna vožnja. Veličanstveni sobovi siluete su na zvezdanom nebu. Neverojatna energija na neverojatnom mjestu", kazao je.
Kada su napokon stigli, smestili su se u jedan šator gde je doživio noć s tom šesteročlanom pordicom. Bilo je toliko hladno da je, uz silne pokrivače, obukao apsolutno svu odeću koju je poneo sa sobom. Ali, i dalje mu je bilo hladno. "Sa sobom sam nosio veliki termometar, a na -63 sam doživeo tu noć s nomadskom pordicom. Brkovi i brada, pa čak i trepavice bi se, gotovo trenutno, zaledile pri izlasku iz šatora. Kristalići leda peckaju pri svakom udisaju", prisetio se.
Ono što ga je posebno oduševilo bio je suživot čoveka i prirode. Pordica je dane provodila u cepanju drva za malu improvizovanu peć u šatoru, deljenjem soli sobovima, ispijanjem brojnih čajeva i potragom za zalutalim sobovima. "Imaju tako malo u tako teškim uslovima života, a lica su im opet nasmejana", ispričao je i dodao kako su mu odlučno rekli da nizašta ne bi menjali mir i lepotu svog stada od 2.000 jelena.
Tokom svog putovanja po Sibiru, Siniša je snimio niz neverojatnih fotografija koje možete videti na njegovom Facebook profilu, a nastao je i jedan vrlo zanimljiv video u kojem je ljude, koje je susretao, pitao koja im je najveća želja u životu.
Na ideju je došao tako što je upravo to bilo pitanje na koje nije znao vlastiti odgovor pa se nadao da će mu tuđi odgovori pomoći u traženju vlastitog, što mu je i uspelo.
"Svoj sam odgovor našao u odgovoru jednog mladića koji je rekao da je njegova želja nikad ne prestati želeti i uvek imati san. Moja je želja, stoga, već bila ostvarena", zaključio je te dodao da je Sibir jedno čarobno i surovo mesto koje nikako nije ugodno za život na kakav smo mi naviknuti, ali da bi se, uprkos tome, tamo hteo vratiti.
(MONDO, foto: screenshot/Youtube)
Za put se, rekao je za Dnevnik.hr, nije posebno pripremao. Pre odlaska se posvetio nabavljanju potrebne opreme i informisanju o mestima koje će posetiti.
Međutim, uz sve informacije koje je imao, ipak se odlučio svoj plan da pešice pređe Bajkalsko jezero sprovesti u delo. Naime, Bajkalsko jezero se nalazi na dodiru tektonskih ploča zbog čega su potresi svakodnevna pojava. Postojala je stvarna opasnost da potres prouzrokuje pucanje leda i da njegova avantura završi kobno.
"Više od 13 sati mi je trebalo da dođem do suprotne obale koja je bila udaljena nekih 50 kilometara. Uhvatile su me snežne oluje, spustila se noć i teren se menjao što sam se više udaljavao. U jednom trenutku sam ostao bez vode, oslabljen i demotivisan. Počeo sam da haluciniram. Činilo mi se da vidim neke ribare, neku ženu i njenog psa", prisetio se Siniša.
Međutim, kilometrima od njega nije bilo nikoga. Iako je i nekoliko puta razmišljao o tome da prenoći na ledu, uspeo je da stigne do suprotne obale u gluvo doba noći. "Cela ta ideja je bila velika greška jer nisam slušao ni sebe, ni vlastite instinkte, niti upozorenja drugih", zaključio je.
Spletom okolnosti, uspeo je da dođe do jednog malog sela gotovo hiljadu kilometara udaljenog od najbližeg grada Jakutska. Jedna od pet nomadskih porodica s tog područja vratila se u selo kako bi se snabdeli osnovnim namirnicama, a kada su se se vraćali u svoj šator, na njihovim se sankama našao i Siniša. "Bila je to nezaboravna noćna vožnja. Veličanstveni sobovi siluete su na zvezdanom nebu. Neverojatna energija na neverojatnom mjestu", kazao je.
Kada su napokon stigli, smestili su se u jedan šator gde je doživio noć s tom šesteročlanom pordicom. Bilo je toliko hladno da je, uz silne pokrivače, obukao apsolutno svu odeću koju je poneo sa sobom. Ali, i dalje mu je bilo hladno. "Sa sobom sam nosio veliki termometar, a na -63 sam doživeo tu noć s nomadskom pordicom. Brkovi i brada, pa čak i trepavice bi se, gotovo trenutno, zaledile pri izlasku iz šatora. Kristalići leda peckaju pri svakom udisaju", prisetio se.
Ono što ga je posebno oduševilo bio je suživot čoveka i prirode. Pordica je dane provodila u cepanju drva za malu improvizovanu peć u šatoru, deljenjem soli sobovima, ispijanjem brojnih čajeva i potragom za zalutalim sobovima. "Imaju tako malo u tako teškim uslovima života, a lica su im opet nasmejana", ispričao je i dodao kako su mu odlučno rekli da nizašta ne bi menjali mir i lepotu svog stada od 2.000 jelena.
Tokom svog putovanja po Sibiru, Siniša je snimio niz neverojatnih fotografija koje možete videti na njegovom Facebook profilu, a nastao je i jedan vrlo zanimljiv video u kojem je ljude, koje je susretao, pitao koja im je najveća želja u životu.
Na ideju je došao tako što je upravo to bilo pitanje na koje nije znao vlastiti odgovor pa se nadao da će mu tuđi odgovori pomoći u traženju vlastitog, što mu je i uspelo.
"Svoj sam odgovor našao u odgovoru jednog mladića koji je rekao da je njegova želja nikad ne prestati želeti i uvek imati san. Moja je želja, stoga, već bila ostvarena", zaključio je te dodao da je Sibir jedno čarobno i surovo mesto koje nikako nije ugodno za život na kakav smo mi naviknuti, ali da bi se, uprkos tome, tamo hteo vratiti.
(MONDO, foto: screenshot/Youtube)
