Pre tačno 14 godina oteto je i ubijeno 19 putnika bošnjačke nacionalnosti u mestu Štrpci (Republika Srpska), a od vinovnika tog zločina samo su Nebojša Ranisavljević i Milan Lukić privedeni pravdi.
Pre tačno 14 godina oteto je i ubijeno 19 putnika bošnjačke nacionalnosti u mestu Štrpci (Republika Srpska), a od vinovnika tog zločina samo su Nebojša Ranisavljević i Milan Lukić privedeni pravdi.Ostali osumnjičeni za učešće u tom dogadjaju su i dalje na slobodi.
Sudjenje Ranisavljeviću trajalo je četiri godine, od maja 1998. do septembra 2002, kada je u Višem sudu u Bijelom Polju osudjen na 15 godina zatvora. Početkom aprila 2005. tu presudu potvrdio je Vrhovni sud Crne Gore.
Ranisavljević je 27. februara 1993. kao pripadnik interventne čete, u sklopu Višegradske brigade Vojske RS, u stanici Štrpci iz voza broj 671 izveo 19 putnika koji su kasnije likvidirani. U jednog od njih Ranisavljević je lično ispalio rafal iz automatske puške.
Milan Lukić, koji je u optužnici naznačen kao neposredni organizator otmice i ubistva, bio je na slobodi do avgusta 2005. kada je uhapšen u Argentini.
Lukić je 20. februra 2006. izručen Haškom tribunalu koji je u medjuvremenu protiv njega podigao optužnicu za zločine u Štrpcima i Sjeverinu, kao i za učešće u mučenju i ubijanju stotina Muslimana iz višegradskog kraja tokom rata u BiH.
Bivše jugoslovenske vlasti su svojevremeno uhapsile Lukića i izručile ga RS, ali su ga nadležni organi u RS puštili iz zatvora zbog "nedostatka dokaza".
U neuspeloj akciji hapšenja lica optuženih za ratne zločine koji je 18. aprila 2004. izvela policija RS u Višegradu, došlo je do oružanog sukoba u kome je povredjen Novica Lukić, brat Milana Lukića. Novica Lukić je istog dana preminuo u višegradskoj bolnici.
Prema navodima optužnice, grupa vojnika koju je predvodio Milan Lukić je 27. februara 1993. u stanici Štrpci, iz voza broj 671, koji je saobraćao na liniji Beograd-Bar, otela 19 putnika, mahom Muslimana (Bošnjaka).
Beogradski Fond za humanitarno pravo je svojevremeno saopštio da su "oteti putnici odvedeni u Prelovo kod Višegrada, gde su u fiskulturnoj sali osnovne škole postrojeni uza zid, pretresani i prebijani, a potom su vezani žicom, ponovo ubačeni u kamion i prebačeni u jedno selo u pravcu Višegrada. U garaži jedne od spaljenih kuća, u neposrednoj blizini obale Drine, Milan Lukić i Boban Indjić su likvidirali putnike otete iz voza".
Skupštine SRJ i Srbije odbile su u to vreme da raspravljaju o otmici, a Skupština Crne Gore obrazovala je Komisiju, koja je faktički bila onemogućena da ispita sve činjenice o otmici.
U višegodišnjem nastojanju da saznaju šta se dogodilo sa članovima njihovih porodica, rodbina otetih obilazila je najviše funkcionere SRJ, Srbije i Crne Gore.
Sredinom marta 1993. tadašnji srpski predsednik Slobodan Milošević je tokom posete Prijepolju izjavio da je otmica u Štrpcima "težak zločin" i da će biti učinjeno sve da se oteti putnici pronadju i vrate, a krivci predaju sudu. On je tada ocenio da otmica ima političku pozadinu i da je njen cilj prenošenje ratnog požara na prostor SRJ.
Sredinom naredne godine Milošević je u Beogradu primio rodbinu otetih putnika i uveravao ih da nadležni organi ulažu napore da se razjasne okolnosti tok kriminalnog dogadjaja, te da će se u tome ići do kraja.
"Vlast čini sve da pronadje svoje gradjane, ali je problem što se otmica dogodila na teritoriji druge države", rekao je Milošević tada.
Rodbinu otetih primio je i bivši predsednik Crne Gore Momir Bulatović.
Bivši predsednik SR Jugoslavije Zoran Lilić je u avgustu 1994, u intervjuu beogradskom dnevniku "Politika", optužio rukovodstvo RS za otmicu u Štrpcima i ocenio da je "izazivanje krvavih sukoba u oblasti Prijepolja i Priboja imalo za cilj prenošenje rata na jugoslovenski prostor.
Krajem februara 2005. Gradjansko veće Višeg suda u Bijelom Polju odlučilo je da se oštećenim porodicama udvostruči odšteta, u odnosu na prvobitnu visinu presudjenih odšteta.
(Beta)
