Dan nezavisnosti BiH zvanično je 1. mart, ali se on ne praznuje u oba BiH entiteta kao ni u Distriktu Brčko.
Dan nezavisnosti BiH zvanično je 1. mart, ali se on ne praznuje u oba BiH entiteta kao ni u Distriktu Brčko.
Taj praznik, ustanovljen nakon što su bosanski muslimani i Hrvati 29. februara i 1. marta 1992. godine održali referendum i proglasili nezavisnost BiH, ne slavi se u Republici Srpskoj, ali ni u delovima Federacije BiH sa većinskim hrvatskim stanovništvom.
Predsedavajući Predsedništva BiH Nebojša Radmanović odbio je da u sredu uveče da prisustvuje prijemu kojeg su, povodom 1. marta, u Predsedništvu BiH priredili Haris Siljadžić i Željko Komšić, bošnjački i hrvatski član Predsedništva BiH.
"Sigurno će doći vreme kada ćemo svi biti ovde na okupu jer je ovo zemlja svih nas, svih gradjana BiH. Ovo je naša domovina i treba da nam je svima draga", rekao je Silajdžić, komentarišući nedolazak Radmanovića na prijem u Sarajevu.
Parlament BiH nikada nije usvojio zakon o državnim praznicima, jer oko te teme ne postoji konsenzus bošnjačkih, srpskih i hrvatskih političara. U RS se kao Dan Republike i krsna slava slavi 9. januar, ili Stefandan, po kalendaru Srpske pravoslavne crkve.
Toga dana 1992. godine u Sarajevu je proglašena Srpska Republika BiH. Proslavi Dana Republike i krsne slave RS nikada do sada nisu prisustvovali najviši bošnjački zvaničnici u zakonodavnim i izvršnim telima vlasti u RS.
Referendum o nezavisnosti BiH održan je 29. februara i 1. marta 1992. godine, na kojem je 64 do 67 odsto biračkog tela izašlo na glasanje, a gotovo 98 odsto je glasalo za nezavisnost.
Tokom marta nacionalna rukovodstva završavaju pripreme za početak rata. Krajem marta beleže se mestimična puškaranja (23. marta u Goraždu; 29. marta u Kupresu, Mostaru i Derventi), da bi se sukobi od početka aprila 1992. proširili celom BiH i trajali sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Parizu 15. decembra.
Povod za rat u BiH bilo je ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića 1. marta 1992. koji je na taj dan ženio najmladjeg sina Milana.Ubistvo je počinio musliman Ramiz Delalić.
Iste večeri američki mediji su lažno izvestili kako su Srbi napali muslimanske svatove i ubili muslimanskog svata.
Početkom 1992. godine u Sarajevu i širom BiH se javljaju antiratni protesti na kojima narodi BiH pokušavaju da očuvaju bratstvo i jedinstvo i spreče gradjanski rat.
Medjutim, 2. maja 1992. godine, u 12 časova, paravojne formacije Zelene beretke napale su Dom JNA u Sarajevu. Napad u kojem je učestvovalo oko 200 pripadnika muslimanskih snaga i Zelenih beretki predvodili su Juka Prazina i Emin Švrakić. Na strani vojske general Milutin Kukanjac upućuje pukovnika Šuputa sa 40 ljudi sa naredbom da odblokiraju opkoljene vojnike. Medjutim, upadaju u zasedu i biva ubijeno šest pripadnika vojske i uništen jedan transporter. Ostali ostaju opkoljeni i, kasnije su, zajedno sa civilima u domu, zarobljeni.
Istoga dana, oko 13 časova, izvršen je napad na vozilo koje je prevozilo hranu za komandu Druge vojne oblasti. U vozilu su bili kapetan Petrović i vozač. Kapetan je poginuo na licu mesta, a vozač, teško ranjen, uspeva da stigne do komande gde je izdahnuo. U 17 časova ubijen je vojnik Pelemiš i komanda je u potpunosti opkoljena.
Dolaskom kolone, koja je brojila oko 40 vozila i oko 300 ljudi, u Dobrovoljačku ulicu u blizini Miljacke otvorena je vatra iz streljačkog naoružanja, a korišćene su i tromblonske mine. Oficire i vojnici su izvlačeni iz vozila i hladnokrvno ubijali.
U napadima koji su se odigrali 2. i 3. maja bilo je 28 poginulih, 40 ranjenih i 250 zarobljenih ljudi.
Prema izjavama učesnika tog dogadjaja, kolona je napadnuta na Brčanskoj malti sa okolnih zgrada, pa čak i sa zgrade bolnice, a duž celog puta bile su postavljene mine i druga eksplozivna sredstva. Vozila JNA su gorela, a eksplozije su odjekivale na sve strane. Ceo napad direktno je prenosila lokalna televizija "MFS 3", što su potom prikazale i brojne druge televizijske stanice.
Tačan broj oficira, mladih vojnika i rezervista koji su ubijeni prilikom povlačenja iz Tuzle 15. maja 1992. godine nije utvrdjen, a pretpostavlja se da je reč o oko 200 vojnika i starešina, a oko 140 je zarobljeno i zlostavljano. Posmrtni ostaci svih nastradalih još nisu pronadjeni, a u spomen-kosturnici u Bijeljini sahranjeno je dvadeset devet tela.
Snimak napada na JNA u Tuzli http://www.youtube.com/watch?v=Nrjj-rjpMZc
Uloga medjunarodne zajednice u ratu u BiH se danas u mnogim krugovima, lokalnim i medjunarodnim, karakteriše kao najveća kolektivna greška u modernoj istoriji. Ova greška podrazumeva stav inicijalne neodlučnosti i apatije na političkom nivou koju je medjunarodna zajednica zauzala a koji se prevashodno održavao na nivou UN-a i Evropske unije.
Ta greška je prouzrokovala otezanje i komplikovanje konflikta te daljnja razaranja i žrtve. Svakako se ne može zanemariti da su medjunarodne snage pretrpjele i značajne gubitke (320 poginulih vojnika UNPROFOR-a i brojni ranjeni).
(Dado Popović, MONDO)
Taj praznik, ustanovljen nakon što su bosanski muslimani i Hrvati 29. februara i 1. marta 1992. godine održali referendum i proglasili nezavisnost BiH, ne slavi se u Republici Srpskoj, ali ni u delovima Federacije BiH sa većinskim hrvatskim stanovništvom.
Predsedavajući Predsedništva BiH Nebojša Radmanović odbio je da u sredu uveče da prisustvuje prijemu kojeg su, povodom 1. marta, u Predsedništvu BiH priredili Haris Siljadžić i Željko Komšić, bošnjački i hrvatski član Predsedništva BiH.
"Sigurno će doći vreme kada ćemo svi biti ovde na okupu jer je ovo zemlja svih nas, svih gradjana BiH. Ovo je naša domovina i treba da nam je svima draga", rekao je Silajdžić, komentarišući nedolazak Radmanovića na prijem u Sarajevu.
Parlament BiH nikada nije usvojio zakon o državnim praznicima, jer oko te teme ne postoji konsenzus bošnjačkih, srpskih i hrvatskih političara. U RS se kao Dan Republike i krsna slava slavi 9. januar, ili Stefandan, po kalendaru Srpske pravoslavne crkve.
Toga dana 1992. godine u Sarajevu je proglašena Srpska Republika BiH. Proslavi Dana Republike i krsne slave RS nikada do sada nisu prisustvovali najviši bošnjački zvaničnici u zakonodavnim i izvršnim telima vlasti u RS.
Referendum o nezavisnosti BiH održan je 29. februara i 1. marta 1992. godine, na kojem je 64 do 67 odsto biračkog tela izašlo na glasanje, a gotovo 98 odsto je glasalo za nezavisnost.
Tokom marta nacionalna rukovodstva završavaju pripreme za početak rata. Krajem marta beleže se mestimična puškaranja (23. marta u Goraždu; 29. marta u Kupresu, Mostaru i Derventi), da bi se sukobi od početka aprila 1992. proširili celom BiH i trajali sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Parizu 15. decembra.
Povod za rat u BiH bilo je ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića 1. marta 1992. koji je na taj dan ženio najmladjeg sina Milana.Ubistvo je počinio musliman Ramiz Delalić.
Iste večeri američki mediji su lažno izvestili kako su Srbi napali muslimanske svatove i ubili muslimanskog svata.
Narod nije bio za rat
Iako su politčke i nacionalne elite podgrevale rat, bilo je i onih koji su pokušavali da ga zaustave.Početkom 1992. godine u Sarajevu i širom BiH se javljaju antiratni protesti na kojima narodi BiH pokušavaju da očuvaju bratstvo i jedinstvo i spreče gradjanski rat.
Medjutim, 2. maja 1992. godine, u 12 časova, paravojne formacije Zelene beretke napale su Dom JNA u Sarajevu. Napad u kojem je učestvovalo oko 200 pripadnika muslimanskih snaga i Zelenih beretki predvodili su Juka Prazina i Emin Švrakić. Na strani vojske general Milutin Kukanjac upućuje pukovnika Šuputa sa 40 ljudi sa naredbom da odblokiraju opkoljene vojnike. Medjutim, upadaju u zasedu i biva ubijeno šest pripadnika vojske i uništen jedan transporter. Ostali ostaju opkoljeni i, kasnije su, zajedno sa civilima u domu, zarobljeni.
Istoga dana, oko 13 časova, izvršen je napad na vozilo koje je prevozilo hranu za komandu Druge vojne oblasti. U vozilu su bili kapetan Petrović i vozač. Kapetan je poginuo na licu mesta, a vozač, teško ranjen, uspeva da stigne do komande gde je izdahnuo. U 17 časova ubijen je vojnik Pelemiš i komanda je u potpunosti opkoljena.
Dobrovoljačka ulica
Prvi sukobi paravojnih jedinica i JNA dogodili su se 3. maja. Tog dana oko osam časova odlučeno je da general Kukanjac napusti komandu, medjutim, vojska i oficiri ne dozvoljavaju. Oko 13 časova u razgovoru izmedju kanadskog generala Mekenzija (prvi komandant UNPROFORA u BiH) i generala Kukanjca dogovorena je razmena, tada uhapšenog Alije Izetbegovića, za izvlačenje vojske i oficira iz komande ka Lukavici. Razmena je dogovorena za 15 časova. Medjutim, u komandu dolazi lično Alija Izetbegović sa kćerkom i pratnjom u kojoj su bili Zlatko Lagumdžija, Jusuf Pušina i još neki iz Izetbegovićevog vrha. Alija Izetbegović je obećao da će konvoj biti bezbedan i vojska je napustila kasarnu oko 18 časova.Dolaskom kolone, koja je brojila oko 40 vozila i oko 300 ljudi, u Dobrovoljačku ulicu u blizini Miljacke otvorena je vatra iz streljačkog naoružanja, a korišćene su i tromblonske mine. Oficire i vojnici su izvlačeni iz vozila i hladnokrvno ubijali.
U napadima koji su se odigrali 2. i 3. maja bilo je 28 poginulih, 40 ranjenih i 250 zarobljenih ljudi.
Krvava tuzlanska kolona
Pripadnici ekstremne organizacije "Patriotske lige" uz pomoć lokalnih tuzlanskih vlasti su 15. maja 1992. godine napale kolonu vozila JNA koja je u skladu sa dogovorom mirno napuštala Tuzlu prema Bijeljini i dalje u pravcu Srbije, čime su prekršile odredbe medjunarodnog ratnog prava, Ženevsku konvenciju kao i prethodni dogovor SR Jugoslavije i muslimanskih vlasti u Sarajevu o mirnom povlačenju JNA sa područja BiH do 19. maja 1992. godine.Prema izjavama učesnika tog dogadjaja, kolona je napadnuta na Brčanskoj malti sa okolnih zgrada, pa čak i sa zgrade bolnice, a duž celog puta bile su postavljene mine i druga eksplozivna sredstva. Vozila JNA su gorela, a eksplozije su odjekivale na sve strane. Ceo napad direktno je prenosila lokalna televizija "MFS 3", što su potom prikazale i brojne druge televizijske stanice.
Tačan broj oficira, mladih vojnika i rezervista koji su ubijeni prilikom povlačenja iz Tuzle 15. maja 1992. godine nije utvrdjen, a pretpostavlja se da je reč o oko 200 vojnika i starešina, a oko 140 je zarobljeno i zlostavljano. Posmrtni ostaci svih nastradalih još nisu pronadjeni, a u spomen-kosturnici u Bijeljini sahranjeno je dvadeset devet tela.
Snimak napada na JNA u Tuzli http://www.youtube.com/watch?v=Nrjj-rjpMZc
Medjunarodni "prsti" u ratu
Pod medjunarodnom zajednicom u ratu i BiH se prvenstveno ubrajaju UNPROFOR, NATO, Evropska unija, UN i SAD kao i druge države i medjunarodne paravojne formacije koje su imale relativno značajan doprinos u tok zbivanja u BiH.Uloga medjunarodne zajednice u ratu u BiH se danas u mnogim krugovima, lokalnim i medjunarodnim, karakteriše kao najveća kolektivna greška u modernoj istoriji. Ova greška podrazumeva stav inicijalne neodlučnosti i apatije na političkom nivou koju je medjunarodna zajednica zauzala a koji se prevashodno održavao na nivou UN-a i Evropske unije.
Ta greška je prouzrokovala otezanje i komplikovanje konflikta te daljnja razaranja i žrtve. Svakako se ne može zanemariti da su medjunarodne snage pretrpjele i značajne gubitke (320 poginulih vojnika UNPROFOR-a i brojni ranjeni).
(Dado Popović, MONDO)
