Britanski "Gardijan" razgovorima s rođacima i pomoću sudskih zapisa i međunarodnih istražitelja rekonstruisao je tok bega i skrivanja Ratka Mladića.
List objavljuje opširnu priču o tome kako se Ratko Mladić krio punih 14 godina pre nego što je uhapšen i odveden u Hag.
"Gardijan" navodi da se Mladić najpre skrivao uz pomoć vojske, zatim uz pomoć svojih ratnih drugova, a na kraju mu je pomagala porodica.
Ono što je svima bilo zajedničko je - strah.
Kako se ističe u tekstu, ljudi koji su mu pomagali u skrivanju smatrali su ga nacionalnim herojem.
Međutim, na "poklon" bi dobili i fotografiju vlastite dece. Implikacija je bila jasna: "Ako vam decu možemo staviti pred fotoaparat, možemo i na nišan".
"General vojske bosanskih Srba na teroru je izgradio karijeru. Odgovoran je za trogodišnju opsadu Sarajeva i svakodnevno granatiranje i pucanje na građane toga grada. Takođe je bio u Srebrenici u julu 1995. i uspaničenim ženama obećavao da će njihovi muškarci biti na sigurnom. Kao što je poznato, usledio je najgori evropski pokolj od Drugog svetskog rata u kojem je ubijeno osam hiljada muškaraca i dečaka", navodi list.
Nakon Srebrenice bio je u istočnoj Bosni, a 1997., kada je NATO počeo tražiti ratne zločince, otišao je preko Drine u Srbiju gde mu je "mastermind" etničkog čišćenja Slobodan Milošević pružio utočište, piše "Gardijan".
U skrivanju su, kako se navodi, vodeću ulogu imale pretnje i zastrašivanja.
Svedoci se toga sećaju, a među njima je i vojnik Milan Gunj koji je ispričao kako mu je telefonski naređeno da dođe do jedne od vojnih kuća za odmor i da je tamo video Mladića kog je Haški sud već optužio.
"Uspaničio sam se, bilo me jako strah", rekao je. Oko mesec dana kasnije Mladić je s pratnjom otišao u Stragare kod Kragujevca gde je bio u većoj vojnoj bazi sa sportskim terenima, bazenima, stolovima za stoni tenis i sličnom opremom za razbibrigu.
General Đorđe Ćurčin, Mladićev stari porodični prijatelj, ispričao je da je s Mladićem šetao šumom, razgovarao, igrao šah, stoni tenis i slično.
U Beogradu je osnovano posebno odeljenje koje se brinulo da Mladić ostane na sigurnom i u dobrim uslovima.
Pored deset telohranitelja, general je na raspolaganju imao i vozača, kuvara, ličnog konobara koji bi putovali s njim na Rajac u kasnu zimu, dok je u Stragarima bila sezona lova.
Dolazio je i u porodičnu kuću u Beogradu i u glavnom gradu izlazio u restorane i slično.
Međutim, van njegovog "staklenog zvon"a, Srbija se brzo menjala, na vlast je došla demokratska vlast kasnije ubijenog premijera Zorana Đinđića koji je Miloševića izručio Hagu.
"Kada je saznao za hapšenje ozbiljno se zabrinuo za svoju, ali i sigurnost svojih bližnjih. Bio je odlučan u nameri da se ne preda živ", rekao je Ćurčin.
Tada je premešten u bazu Krčmar kraj Valjeva, koja je bila snažno utvrđena i s brojnim podzemnim bunkerima. Nakon što je nova srpska vlast preuzela kontrolu nad Vojskom, generali su Mladiću rekli da mora napustiti Krčmar.
Usledio je status quo - Mladić nije hteo da ode - iz baze je isteran uz pomoć vojne akcije i helikoptera. 1. juna 2002. Mladić je napustio bazu u konvoju vojnih automobila.
Nakon toga je usledila mnogo nezgodnija faza bega. Broj njegovih pristalica se značajno smanjio na nekoliko starih ratnih drugova, na čijem je čelu bio Jovo Đogo. Bio je u Novom Beogradu, i porodica nije mogla da ga posećuje.
“Dok je bio u Novom Beogradu, nije izlazio, donosili su mu hranu i novine, a porodica nije smela da ga posećuje”, ispričao je Miloš Šaljić, Mladićev advokat.
Srpski zvaničnik, koji je učestvovao u lovu na Mladića, kasnije je ispričao: “Iznajmljeni stanovi su birani po vrlo strogim kriterijumima. Morali su da budu u velikim zgradama, bez zaključavanja kapije i sigurnosnih kamera, a sprat iznad i ispod morao je da bude prazan.”
To je trajalo nekoliko meseci, dok mreža njegovih zaštitnika nije pronašla nekoliko kuća, gde se Mladić osećao potpuno sigurno, u Ulici Jurija Gagarina. Stanovao je samo nekoliko zgrada od Radovana Karadžića, ali je moguće da se ipak nisu sreli.
Mladić se pridržavao vojničke discipline, retko je izlazio, osim povremeno u večernju šetnju pored Save, sa sinom Darkom. Bio je zahtevan prema muškarcima i ženama koji su brinuli o njemu. Tražio je toplo mleko s medom ujutro, pre gimnastike, hrana je morala da bude sveža, a voće i povrće kupovalo se sa različitih tezgi, s neverovatnim objašnjenjem da bi nabavka na istom mestu mogla da pobudi sumnju i otkrije gde se nalazi.
Vodio je računa o svom izgledu, brijao se svaki dan i imao je običaj da kaže: “Onako kako izgledaš na dan smrti, tako ćeš izgledati i u zagrobnom životu.”
Pazio je na higijenu zuba, jer je znao da bi odlazak kod zubara ugrozio njegovu bezbednost.
Nakon atentata na Đinđića situacija se za Mladića pogoršala i morao je opreznije da se skriva.
Telohranitelji više nisu bili s njim, a navodno se skrivao i u beogradskim podzemnim bunkerima.
"Tamo su život izgubila dva čuvara 2004. Njihove su smrti predstavljene kao samoubistva, ali njihovi roditelji tvrde da su ubijeni jer su videli Mladića ili saznali informacije o njegovu skrivanju. Nakon toga je 2005. premešten u drugi beogradski stan, a u decembru iste godine u selo Ljuba kod Sremske Mitrovice. Tada je uhapšen Đogo, a Mladić je otpustio svoju pratnju jer je verovao da će ih privesti i da će ga izdati.
Ubrzo je došao kod Krste Jagodića, lažno se predstavio i ovaj mu je na prevaru otvorio vrata. Mladić je ušao s pištoljem i zapretio životom njegovog sina. Ujutro su ga odvezli na stanicu pa je otišao njegovom drugom bratu Miroslavu u Malu Mostanicu. Tamo je u skrivanju učestvovalo više rođaka, a neki od njih poriču da su znali da je Mladić tamo.
Potom, 2006. godine se dogodila sramotna akcija u kojoj su obaveštajci napravili raciju u kući pogrešnog brata, dok je Mladić sve gledao kroz drvene roletne. Zapadni istražioci komentarisali su da je ta racija bila ili vrlo glupa, ili pokazatelj Mladiću da je vreme da se iseli.
Mišljenja o tome gde je otišao nakon toga se razilaze. Zvanična verzija je ta da je otišao u Lazarevo rođacima, gde je na kraju i uhapšen. Međutim, neki istražitelji veruju da je prvo otišao u gradić Gacko na jugoistoku BiH. Ratko Mladić uhapšen je u Lazarevu 26. maja 2011. godine.
(MONDO)
"Gardijan" navodi da se Mladić najpre skrivao uz pomoć vojske, zatim uz pomoć svojih ratnih drugova, a na kraju mu je pomagala porodica.
Ono što je svima bilo zajedničko je - strah.
Kako se ističe u tekstu, ljudi koji su mu pomagali u skrivanju smatrali su ga nacionalnim herojem.
Međutim, na "poklon" bi dobili i fotografiju vlastite dece. Implikacija je bila jasna: "Ako vam decu možemo staviti pred fotoaparat, možemo i na nišan".
"General vojske bosanskih Srba na teroru je izgradio karijeru. Odgovoran je za trogodišnju opsadu Sarajeva i svakodnevno granatiranje i pucanje na građane toga grada. Takođe je bio u Srebrenici u julu 1995. i uspaničenim ženama obećavao da će njihovi muškarci biti na sigurnom. Kao što je poznato, usledio je najgori evropski pokolj od Drugog svetskog rata u kojem je ubijeno osam hiljada muškaraca i dečaka", navodi list.
Nakon Srebrenice bio je u istočnoj Bosni, a 1997., kada je NATO počeo tražiti ratne zločince, otišao je preko Drine u Srbiju gde mu je "mastermind" etničkog čišćenja Slobodan Milošević pružio utočište, piše "Gardijan".
U skrivanju su, kako se navodi, vodeću ulogu imale pretnje i zastrašivanja.
Svedoci se toga sećaju, a među njima je i vojnik Milan Gunj koji je ispričao kako mu je telefonski naređeno da dođe do jedne od vojnih kuća za odmor i da je tamo video Mladića kog je Haški sud već optužio.
"Uspaničio sam se, bilo me jako strah", rekao je. Oko mesec dana kasnije Mladić je s pratnjom otišao u Stragare kod Kragujevca gde je bio u većoj vojnoj bazi sa sportskim terenima, bazenima, stolovima za stoni tenis i sličnom opremom za razbibrigu.
General Đorđe Ćurčin, Mladićev stari porodični prijatelj, ispričao je da je s Mladićem šetao šumom, razgovarao, igrao šah, stoni tenis i slično.
U Beogradu je osnovano posebno odeljenje koje se brinulo da Mladić ostane na sigurnom i u dobrim uslovima.
Pored deset telohranitelja, general je na raspolaganju imao i vozača, kuvara, ličnog konobara koji bi putovali s njim na Rajac u kasnu zimu, dok je u Stragarima bila sezona lova.
Dolazio je i u porodičnu kuću u Beogradu i u glavnom gradu izlazio u restorane i slično.
Međutim, van njegovog "staklenog zvon"a, Srbija se brzo menjala, na vlast je došla demokratska vlast kasnije ubijenog premijera Zorana Đinđića koji je Miloševića izručio Hagu.
"Kada je saznao za hapšenje ozbiljno se zabrinuo za svoju, ali i sigurnost svojih bližnjih. Bio je odlučan u nameri da se ne preda živ", rekao je Ćurčin.
Tada je premešten u bazu Krčmar kraj Valjeva, koja je bila snažno utvrđena i s brojnim podzemnim bunkerima. Nakon što je nova srpska vlast preuzela kontrolu nad Vojskom, generali su Mladiću rekli da mora napustiti Krčmar.
Usledio je status quo - Mladić nije hteo da ode - iz baze je isteran uz pomoć vojne akcije i helikoptera. 1. juna 2002. Mladić je napustio bazu u konvoju vojnih automobila.
Nakon toga je usledila mnogo nezgodnija faza bega. Broj njegovih pristalica se značajno smanjio na nekoliko starih ratnih drugova, na čijem je čelu bio Jovo Đogo. Bio je u Novom Beogradu, i porodica nije mogla da ga posećuje.
“Dok je bio u Novom Beogradu, nije izlazio, donosili su mu hranu i novine, a porodica nije smela da ga posećuje”, ispričao je Miloš Šaljić, Mladićev advokat.
Srpski zvaničnik, koji je učestvovao u lovu na Mladića, kasnije je ispričao: “Iznajmljeni stanovi su birani po vrlo strogim kriterijumima. Morali su da budu u velikim zgradama, bez zaključavanja kapije i sigurnosnih kamera, a sprat iznad i ispod morao je da bude prazan.”
To je trajalo nekoliko meseci, dok mreža njegovih zaštitnika nije pronašla nekoliko kuća, gde se Mladić osećao potpuno sigurno, u Ulici Jurija Gagarina. Stanovao je samo nekoliko zgrada od Radovana Karadžića, ali je moguće da se ipak nisu sreli.
Mladić se pridržavao vojničke discipline, retko je izlazio, osim povremeno u večernju šetnju pored Save, sa sinom Darkom. Bio je zahtevan prema muškarcima i ženama koji su brinuli o njemu. Tražio je toplo mleko s medom ujutro, pre gimnastike, hrana je morala da bude sveža, a voće i povrće kupovalo se sa različitih tezgi, s neverovatnim objašnjenjem da bi nabavka na istom mestu mogla da pobudi sumnju i otkrije gde se nalazi.
Vodio je računa o svom izgledu, brijao se svaki dan i imao je običaj da kaže: “Onako kako izgledaš na dan smrti, tako ćeš izgledati i u zagrobnom životu.”
Pazio je na higijenu zuba, jer je znao da bi odlazak kod zubara ugrozio njegovu bezbednost.
Nakon atentata na Đinđića situacija se za Mladića pogoršala i morao je opreznije da se skriva.
Telohranitelji više nisu bili s njim, a navodno se skrivao i u beogradskim podzemnim bunkerima.
"Tamo su život izgubila dva čuvara 2004. Njihove su smrti predstavljene kao samoubistva, ali njihovi roditelji tvrde da su ubijeni jer su videli Mladića ili saznali informacije o njegovu skrivanju. Nakon toga je 2005. premešten u drugi beogradski stan, a u decembru iste godine u selo Ljuba kod Sremske Mitrovice. Tada je uhapšen Đogo, a Mladić je otpustio svoju pratnju jer je verovao da će ih privesti i da će ga izdati.
Ubrzo je došao kod Krste Jagodića, lažno se predstavio i ovaj mu je na prevaru otvorio vrata. Mladić je ušao s pištoljem i zapretio životom njegovog sina. Ujutro su ga odvezli na stanicu pa je otišao njegovom drugom bratu Miroslavu u Malu Mostanicu. Tamo je u skrivanju učestvovalo više rođaka, a neki od njih poriču da su znali da je Mladić tamo.
Potom, 2006. godine se dogodila sramotna akcija u kojoj su obaveštajci napravili raciju u kući pogrešnog brata, dok je Mladić sve gledao kroz drvene roletne. Zapadni istražioci komentarisali su da je ta racija bila ili vrlo glupa, ili pokazatelj Mladiću da je vreme da se iseli.
Mišljenja o tome gde je otišao nakon toga se razilaze. Zvanična verzija je ta da je otišao u Lazarevo rođacima, gde je na kraju i uhapšen. Međutim, neki istražitelji veruju da je prvo otišao u gradić Gacko na jugoistoku BiH. Ratko Mladić uhapšen je u Lazarevu 26. maja 2011. godine.
(MONDO)
