Vrba stara 250 godina, omiljeno je mesto za okupljanje preostalih šestoro stanovnika sela Studena kod Kozarske Dubice. U šupljini debla ima mesta za svakog od njih.
Za vreme Drugog svetskog rata, kada bi u selo Studena došli neprijateljski vojnici, meštani bi se nagurali u vrbu i tamo ćutali, piše hrvatski dnevnik 24 sata.
"Videli smo ih kroz mali otvor na drvetu, a oni se na svu sreću nisu dosetili da zavire u vrbu. Tako smo ostajali živi", kaže 92-godišnja Milja Soldat.
Najstarija stanovnica Studene u okolini Kozarske Dubice s nostalgijom govori o seoskoj atrakciji, vrbi staroj 250 godina.
"Udala sam se pre više od 70 godina. Vrba je i tada bila ovde, ali ne ovako velika. Bili su to lepi dani. U selu je živelo pedesetak ljudi. Bilo je puno dece. Svi smo se okupljali oko vrbe, ispod čijeg korena izvire jedan od potoka u Studeni", govori Milja.
O vrbi govori kao o zaštitnici, jer je upravo stablo u Drugom svetskom ratu njenu porodicu čuvalo od protivničke vojske.
Tajnu o skloništu nisu nikome otkrili sve do kraja rata, ali zahvalnost je ostala pa vrbu i danas čuvaju, maze i paze. Ipak, puno se toga i promenilo.
Danas je u selu ostalo samo šestoro stanovnika. Prosek godina je viši od 80. Mladi su otišli i tek retko navrate da obiđu svoje rođake, koji zavise od njihove pomoći. Tek po koji meštanin preživljava od uzgoja ovaca.
Situacija je teška, ali smeh uvek pomaže. Često se šale na račun vrbe. Naime, ptice su u krošnju donele dren, koji je tu i nikao.
Meštani su odmah preoblikovali izreku „kad na vrbi rodi grožđe" u „kad na vrbi rodi dren". Za to, kažu, imaju dokaz.
Smeju se dok se okupljaju oko vrbe, ili se često šest Studeničana bez problema smesti u šupljinu debla.
(MONDO, foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
"Videli smo ih kroz mali otvor na drvetu, a oni se na svu sreću nisu dosetili da zavire u vrbu. Tako smo ostajali živi", kaže 92-godišnja Milja Soldat.
Najstarija stanovnica Studene u okolini Kozarske Dubice s nostalgijom govori o seoskoj atrakciji, vrbi staroj 250 godina.
"Udala sam se pre više od 70 godina. Vrba je i tada bila ovde, ali ne ovako velika. Bili su to lepi dani. U selu je živelo pedesetak ljudi. Bilo je puno dece. Svi smo se okupljali oko vrbe, ispod čijeg korena izvire jedan od potoka u Studeni", govori Milja.
O vrbi govori kao o zaštitnici, jer je upravo stablo u Drugom svetskom ratu njenu porodicu čuvalo od protivničke vojske.
Tajnu o skloništu nisu nikome otkrili sve do kraja rata, ali zahvalnost je ostala pa vrbu i danas čuvaju, maze i paze. Ipak, puno se toga i promenilo.
Danas je u selu ostalo samo šestoro stanovnika. Prosek godina je viši od 80. Mladi su otišli i tek retko navrate da obiđu svoje rođake, koji zavise od njihove pomoći. Tek po koji meštanin preživljava od uzgoja ovaca.
Situacija je teška, ali smeh uvek pomaže. Često se šale na račun vrbe. Naime, ptice su u krošnju donele dren, koji je tu i nikao.
Meštani su odmah preoblikovali izreku „kad na vrbi rodi grožđe" u „kad na vrbi rodi dren". Za to, kažu, imaju dokaz.
Smeju se dok se okupljaju oko vrbe, ili se često šest Studeničana bez problema smesti u šupljinu debla.
(MONDO, foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock)
