Iako su Holivud i mas-mediji kreirali sliku o ajkulama kao mašinama za ubijanje ljudi, statistika neumoljivo otkriva da je zapravo čovek predator ove vrste, a ne obratno. Takav „odnos snaga“ potvrđen je i na crnogorskom primorju.
Ajkule usmrte godišnje u proseku 12 ljudi. Ljudi ubiju u proseku 11.417 ajkula na sat. Stradalničku sudbinu imaju i morski psi koji pokušavaju da se skuće u crnogorskom akvatoriju. Dugo vremena, crnogorsko podmorje bilo je „obećana zemlja“ za ajkule Mediterana koje ne zahtevaju previše toplu vodu. Naročito za malu vrstu ove porodice riba koju na jugoslovenskoj strani jadranske obale zovu pešikan (od pescecane što na italijanskom znači ajkula).
Kada je na crnogorskom primorju, krajem osamdesetih godina prošlog veka, počeo masovni ribolov kočama (specijalni ribarski brodovi sa hladnjačama i mehaničkim sistemimima za bacanje i izvlačenje mreža), pešikani su tretirani kao škart ulov. Posade prvih koča kojima je matična luka bila u to vreme tek sagrađena marina u Baru, nakon svakog lova izbacivale su mrtve pešikane u vodu.
Za meštane to je bilo sasvim novo iskustvo pošto su odjednom dobili priliku da svakog dana posmatraju na dnu marine na desetine malih ajkula, teških u proseku po nekoliko kilograma ali izgleda gotovo kao ona čuvena iz Spilbergovog blokbastera „Jaws“. Sve dok taj prizor nije zgrozio nekoliko putnika namernika iz Italije.
Zgražavanje nije bilo posledica sumorne slike malih morskih pasa koji su se raspadali na dnu marine, već iskustvo koje ribolovci sa prvih koča na Južnom Jadranu nisu imali – ova vrsta ribe u većem delu Mediterana tretira se kao vrhunski specijalitet!
Naravno, upoznavanje crnogorskih ribolovaca, mahom brdskoplaninske porodične tradicije, sa ovim detaljem okrenulo je odnos prema pešikanima za 180 stepeni. Na njihovu štetu. Vrsta koja je do tada bila kolateralna šteta ribolova barskim kočama, postala je ciljani plen jer su Italijani odmah organizovali uvoz ove ribe uz ugovor o kupovini kompletnog ulova!
Uporedo je pešikan kao delikates počeo da masovno zauzima mesto i na trpezi lokalnog stanovništva, pošto je iz Italije stigla i specifična receptura za pripremu ove ribe (pre pečenja, fileti oguljene ajkule odstoje noć u specijalnoj marinadi kako bi se „ubio“ opori miris).
Sudbina ove male vrste ajkula nakon što je na velika vrata stigla i na trpezu crnogorskih primoraca brdskoplaninskog porekla mogla bi da se opiše jednom ječju: „Genocid“. Nakon samo dve godine od početka masovnog lova na pešikane, naime, ovi maleni morski psi gotovo su nestali iz crnogorskog podmorja.
Celu priču o ajkulama Mladena Stojovića pročitajte na mondo.me
