Boško Gvozdić umro je 18. februara 1995. godine u 10 časova i pet minuta. Lekari su sumnjali na dijabetes i naložili obdukciju, ali se Boško nakon devet dana probudio iz kliničke smrti.
To što su ga zbog bolesti zadobijene u ratu doktori proglasili mrtvim, nadležne danas puno ne interesuje. Džabe, kaže, i dokaz o smrti - prebačen je sa treće na sedmu kategoriju invalidnosti.
Boško Gvozdić za ATV priča da, zbog bolesti, svakog dana sam sebi četiri puta daje insulin da bi ostao živ. Četrdeset odsto je slijep – ne vidi na levo oko. Ni sam ne zna odakle mu novac za lekove, jer mu je revizijom invalidnina sa 645 maraka smanjena na 92 marke.
Boško Gvozdić za ATV priča da, zbog bolesti, svakog dana sam sebi četiri puta daje insulin da bi ostao živ. Četrdeset odsto je slijep – ne vidi na levo oko. Ni sam ne zna odakle mu novac za lekove, jer mu je revizijom invalidnina sa 645 maraka smanjena na 92 marke.
Odlučio je da na sudu traži pravdu. Okružni sud u dva navrata donosi presudu u njegovu korist, ali Ministarstvo rada, kaže, odbija da ga vrati na raniju kategoriju.
Komentara nema iz Ministarastva rada i boračko-invalidske zaštite, ali ni od ministra Petra Đokića, koji je zauzet stranačkim obavezama. Zauzet će biti i Boško Gvozdić, kaže, već je skupio punu fasciklu otpusnih lista iz nekoliko bolnica. Sve to, zajedno sa presudama i dokazom o smrti pokazaće, kaže, kome god bude trebalo, samo da istera pravdu.
