U blizini Zenice, 59-godišnji Žarko Hrgić šestu zimu dočekao je u pećini koja je ranije bila skladišni prostor obližnjeg kamenoloma. Nekada je imao normalan život i porodicu. Jedino društvo su mu psi o kojima se sam brine.
Svakodnevno odlazi do grada po hranu nakon čega se vraća u svoj "dom".
Na putu do kuće zatekla ga je i ekipa agencije “Anadolija” koja dolazi do pećine gde Žarka čega desetak pasa. Pozdravljaju svog gazdu koji komunicira sa njima i odmah ih hrani. Kako kaže, živeći na ovakvom mestu jednostavno je želeo da se skloni od ljudi.
"Ovo mesto sam našao pre 30-ak godina. Ovde su bila hrastova vrata. Kada sam živeo u gradu prolazio sam kraj ovog mesta jer sam u neposrednoj blizini odlazio na kupanje", počinje Žarko priču o svom životu.
Rastavljen je već 30 godina, a ima i sina sa kojim nije u kontaktu. Žarko je nekada imao stan u Zenici. 1986. godine je prvi put otišao u Nemačku. Šest puta su ga nemačke vlasti proterivale u BiH, jer je ilegalno boravio u toj zemlji.
"Bio sam u Nemačkoj više od 20 godina, ali kada sam se vratio kući, nakon rata, ovde se sve promijenilo. Uzeli su mi stan i zbog toga je ovako kako je", ispričao je Žarko.
Vatru ne loži, osim kada želi da skuva kafu ili neko jelo.
"Zimi je bolje biti u pećini nego kada je proleće ili jesen. Jedini problem mi zadaje voda u pećini. Unutra je toplo. Kamen je specifičan, jer je zimi topao, a leti hladan", kazao je Žarko.
Ljudi na različite načine pomažu ovom Zeničaninu. Pored domaćeg stanovništva, Žarku pomoć šalju i ljudi iz dijaspore.
"Hrane ima. Ono što izbacuju iz mesara, ja uzmem i hranim pse. Oni žive sa mnom. Ovo je moj dom. Ja volim biti ovde, jer da ne volim ne bih živeo ovde", pojasnio je Žarko za “Anadoliju”
Samoća ga ne plaši: "Bolje mi je, jer ovako nemam nikakvih problema. Čovek sa čovekom uvek nađe nesporazume i onda je bolje biti sam."
