Zbog ovog humanog dela, ali i zbog teških uslova u kojima Sakib i Milenko žive, odlučili smo da ih posetimo i pokušamo da im pomognemo. Zatekli smo Sakiba samog, a čim smo ušli, krenule su mu suze.

Milenko nije tu, kaže nam, našao je devojku, pa većinu vremena provodi kod nje. Navrati, dodaje, ponekad, okupa se i obiđe ga, pa se opet vrati njoj.

„Žao mi je i teško zbog njega, ljudi su počeli svašta da pričaju od kad se pročulo, nagovaraju ga da kaže da sam ga tukao, kažu da ga iskorištavam, da preko njega hoću da se obogatim“, kaže nam i briše suze. Kupio mu je, kaže, biciklo nedavno.

Unosimo stvari koje smo prikupili tokom akcije, kojoj su se odazvali naši sugrađani, „tviteraši“, kolege iz organizacije Transparency International, a Sakib i dalje plače.

„Ja imam sve što mi treba, volio bih da te sve stvari odnesete njemu, meni će dobro doći samo lekovi. Reći će ljudi 'Cigan se na detetu bogati', a ja sam samo htio da mu pomognem. Evo, dok ste tu, pozvaću mu tetku, pa neka ga ona dovede da uzme sebi sve što mu treba“.

U šali mu kažemo da smo mi svi „Cigani“, jer navijamo za Zvezdu i sjedamo sa Sakibom dok čekamo Snježanu, Milenkovu rođaku da dođe.

Molimo ga da ne plače, a znamo razlog i da nam ne kaže - bolest, siromaštvo, tragedija, sažaljenje, nemoć. Kako ne zaplakati?

Sakibova skromna kuća nalazi se u dubičkoj Ulici Uroša Predića. Malo, neograđeno, ali uredno dvorište, vodi do ulaznih vrata. S leve strane je trošna šupa u kojoj je pronašao Milenka. Vrata otpala, samo naslonjena na dovratak, staklo razbijeno, nema ko da pomete ostatke sa zemlje. U šupi mala hrpa iscepanih drva.

Sakib većinu vremena na kauču uz prozor, koji gleda na ulazna vrata. Pošto je bolestan i teško se kreće, tako vidi goste kad navrate, pa im dovikne da slobodno uđu.

Uprkos teškom stanju, brine o svom domu. Krevet zategnut, na stolu lekovi, pumpice za inhalaciju. U ćošku trošni televizor, pored njega peć. U malom delu za kuhinju suđe oprano, a stvari posložene.

GalerijaDečak

Milenku je dao prostranu sobu pored kuhinje, „da ima svoj mir“, a drago mu je, kaže, zbog televizora koji smo doneli, jer stari nema daljinski. Štake nadohvat ruke, a na licu mu žalost i nelagoda.

„Ja sam teško bolestan i nemam više nikoga. Stradala mi je cela porodica, žena i dvoje dece. Volio bih da imam kome da ostavim ovo što imam. Dobijam 160 KM pomoći i to su sva moja primanja. Milenko se boji da će ga odvesti u dom, ali obećali su mi da ga neće dirati“, priča nam Sakib, a u tom ulazi i Milenkova rođaka, Snježana.

Pošto Sakib mora u bolnicu, ona će se pobrinuti da Milenko navrati.

„On zna gde stoji ključ, kaži mu da dođe i uzme sebi sve što mu treba, da nisu gladni. Evo, i telefon je novi dobio“, kaže joj.

Snježana nam priča kako je Milenko odavno na ulici, majku, veli, kao da nije briga za njega. Bio je i kod nje, ali ni ona nije u mnogo boljoj situaciji.

„Nemam peć da naložim, to mi je najteže, ne mogu ništa skuvati. Da imam šporet, sve bi lakše bilo. Imam grejalicu na struju, poklonila mi jedna žena, ali hranu pripremam u šupi“, požalila nam se. Ukoliko znate nekoga ko je voljan da Snježani pokloni šporet na drva, pozovite Sakiba, ili ga obiđite. On će vas uputiti na nju.

Pozdravljamo se s njima, jer Sakib mora u bolnicu, a Snežana da pronađe Milenka. Prate nas oboje, on i dalje plačući, ona nadajući se kakvom šporetu, dobrim ljudima i boljem vremenu.

Sugrađani malo govore o Milenku. Kažu, problematično dete, napušteno i zapušteno i od porodice i od zajednice i društva. Napatio se do 16. godine kao neko za celi život, a Sakib je jedan od retkih koji mu je ponudio pomoć. Priča se i da je devojka s kojom je mnogo starija od njega i da nema „baš čiste namere“. Ipak, kažu, bolje da ima ikoga, nego da sam spava na ulici.

Napustili smo Kozarsku Dubicu stisnuta srca, ali s nadom da će stvari krenuti nabolje, za obojicu.

Centar za socijalni rad Kozarska Dubica podneće krivičnu prijavu protiv Milenkove majke. Postoje indicije da je, osim što je napustila njega, i fizički zlostavljala drugog sina od sedam godina, koji je trenutno s njom.

U Centru kažu da traže najbolje rešenje za dečaka, ali da je teško naći ustanovu gde jedan dečak sa dijagnozom lake mentalne retardacije može normalno funkcionisati. Kažu i da već tri godine pokušavaju da nađu hraniteljsku porodicu, ali niko nije htio da ga udomi zbog problema koje dečak ima.

Niko sem Sakiba Ramića.

(MONDO.ba, Vesna Kerkez, Vedran Ševčuk)