Bećković u intervjuu Srni ističe da je "teško znati šta je bilo nečovečnije - istraga živih ili mrtvih".

"Bitno je održati sećanje na Prebilovce zato što smo doživeli ovo što smo doživeli. Što ih se nismo sećali i što smo ih zaboravljali, što nismo imali nijedno srpsko stratište na kojima su imenovani oni koji su pogubljeni, na kojima ima groba ili hrama da bi se znalo šta je tu bilo", rekao je Bećković.

Bećković ističe da je za njega najpotresniji prizor posle Drugog svetskog rata bilo sahranjivanje prebilovačkih mučenika 1991. godine /kome je prisustvovao/ odnosno sahrana na koju su pola veka ti mučenici čekali, kako bi se okončalo njihovo posmrtno mučeništvo.

"Kad su izvađene iz jama i izašle Suncu na videlo, oprane i pomilovane, poljubljene i opojane, bio je to prizor kakav je nebo retko kad videlo u svojoj istoriji. Sastavljene su glave i tela, razdvojeni starci i mladići, žene i deca", kaže Bećković.

Prema njegovim rečima, "kostoteka" na Prebilovačkom polju žutila se i mirisala “kao cvjetnik”, ali i pored sve apokaliptičnosti te slike "sve je bilo čestito i svečano i milome Bogu pristupačno".

"Birane su reči dostojne tog čina, tražene one za koje smo verovali da bi rekli oni koji su pola veka proveli u prebilovačkim jamama. I sve je najavljivalo nadu i vaskrsenje", kaže Bećković i podseća:

"Uskoro smo dočekali da čujemo kako su tu kosturnicu minirali i kako su te kosti još jednom ubijene ili, tačnije, posečene".

Bećković navodi da se "kost ne može do kraja uništiti niti spepeliti, te da je iz prebilovačke razorene kosturnice nikao Hram Hristovog vaskrsenja". U hram se uvek ugrađuje čestica moštiju nekog svetitelja, a u hram prebilovačkih mučenika ugrađene su mošti hiljade mučenika i svetitelja.

"Te mošti nisu mošti, nego krila na kojima je hram poleteo u nebo. Temelji su mu i bili na nebu, a na zemlju sleti ozaren lepotom i ljubavlju", naglašava srpski akademik.

Dolazeći u Prebilovce 1991. godine, Bećković je video saobraćajni znak za Klepce, te je odmah pitao za svetog Vukašina iz Klepaca, koji je tokom mučenja govorio jednom od ustaša: "Samo ti dete radi svoj posao".

"Niko nije znao da mi kaže ništa ni o njemu niti o njegovim srodnicima. Oni su sigurno već bili u Prebilovcima", naveo je akademik.

Komentarišući nazive hercegovačkih mjesta, Bećković je primetio da se i pre nego što su dobili to ime u Prebilovcima prebijalo i ubijalo, a u Klepcima klalo i kleptalo.

"Ta imena niko nije tako skupo platio, opravdao i posvetio. Vidite kako se ta mesta unapred zovu", rekao je Bećković u intervjuu za Srnu, povodom 74 godine od zločina nad Srbima u Prebilovcima.