Pet proteranih žena različitih nacionalnosti ispričalo je sećanja na ratne strahote, dok je tribina trajala, razularene ustaše su divljale ispred pozorišta.

"U to vreme sam s dvojicom maloletnih sinova bila u izbeglištvu u Zaprešiću, a suprug Branko je ostao u Osijeku jer je bio jedan od direktora pošte. Svaki dan, izuzev subote i nedelje, čuli smo se telefonom čim bi on stigao na posao. U ponedeljak, 25. novembra 1991. godine, otpratila sam decu u školu i potom čekala na njegov poziv. Javio mi se tek oko 16 sati. Grdila sam ga što mi se nije javio ranije, a on mi kaže da uopšte nije išao na posao i da mu je u petak pred kraj radnog vremena došao šef i rekao da je od ponedeljka na slobodnim danima te da ne ide iz Osijeka u slučaju da ga budu trebali", rekla je Marija, a prenosi riječki "Novi list".

Ona je navela da njen muž nikada nije rekao da ga je strah, da ga je neko dirao, napadao.

"Ništa. Sutra u 11.30 po njega je došlo troje naoružanih osoba, jedna žena i dva muškarca u uniformama hrvatske vojske. Pozvonili su na vrata i rekli mu da pođe s njima na informativni razgovor. Kazali su mu da ne mora da nosi dokumente jer će se brzo vratiti. Nakon pola sata su ti isti ljudi došli u našu kuću, ali ovog puta bez njega. Odvezli su naš automobil iz garaže. Od onda ga više nikad nisam videla ni čula", rekla je Marija.

Ona je istražujući sudbinu svog supruga saznala da je njena jedina krivica to što se kao Hrvatica udala za Srbina.

Njen odgovor je, međutim, da se nije udala za Srbina nego za čoveka.

Krivci za smrt njenog muža na kraju su pronađeni, a on je ubijen u slučaju "Selotejp".

Druga Marija rekla je da je živela kod Knina i u vreme rata bila je devojčica.

Tačno pre 20 godina našla se u koloni koja je bežala u "Oluji" i stigla je kod rođaka u Beograd, a danas živi u Zagrebu.

Iva je govorila o ratnoj golgoti koju je prošla u Vukovaru, a potresna je bila i ispovest žene iz Mostara, iz bošnjačko-muslimanske porodice.

Na kraju je o svojim ratnim iskustvima govorila medicinska sestra Jelena koja je do rata živela u Slatini.

Premda su različitih nacionalnosti i porodičnih prilika, ovim ženama je zajedničko da su tokom rata doživele neku vrstu mučenja i torture, izgubile članove porodice, javno su ismevane ili su trpele dugogodišnju društvenu izolaciju.

Reč je o sećanjima koja otvaraju drugačiju perspektivu, odnosno o pokušaju da se ispričaju i čuju one priče koje uvek ostaju negde na marginama ili nikad ispričane, piše "Novi list".