Znate li šta je DRNDAR?

U svojoj radnji novinarima je objasnio da je prvo potrebno ošišati ovce krajem proleća ili početkom leta, pa se vuna opere i dobro osuši. Posle toga vuna stiže kod Irića na preradu, češljanje ili drndanje. Kaže da se osobe koje se bave ovim starim zanatom zovu vunovlačari ili drndari.

Kada mu mušterije donesu vunu, Irić je prvo izvaže, a onda sledi proces češljanja na mašini, koje ovaj zanatlija zove hranjenje mašine. Vuna prolazi kroz 22 valjka, izlazi na drugu stranu, gde se mota na kudelje.

"Kudelje se skidaju i stavljaju se na preslice. To bake, majke i sad ove mlade, poneka mlada gospođa prede. Vunu kad oprede onda se pletu džeperi, čarape..", priča Irić i dodaje da se na isti način prečešljava vuna i za posteljinu.

Tokom dugogodišnjeg rada, on je pronašao različite vrste preslica i drugih pomagala kojima se u prošlosti obrađivala vuna. To mu je, kaže, sve jako zanimljivo i nada se da na ovaj način čuva bar delić istorije.

Mašina bez koje ne bi mogao raditi, stara je sto godina, a Irić tvrdi da je raditi na njoj prava umetnost.

"Novih mašina nema, za stare ne možete nabaviti delove, sve moramo da radimo sami, da odnesem tokaru da ih on pripremi, a ja sam remontujem", kazao je Goran Irić.

Na pitanje da li se često kvari, kaže da je najvažnije posle svakog radnog dana dobro pregledati zupčanike, remenje, čistiti, podmazivati, menjati.

U opisu vunovlačarskog zanata jedna od glavnih stavki je i pravljenje jorgana i dušeka, ali se to radi isključivo po narudžbi. Objasnio je da se nakon što se vuna prečešlja posteljina šije ručno. Kaže da mu je za jorgan potrebno najmanje tri kilograma vune, a da dušek i pet puta više, što najviše utiče na cenu.

"Jedan jorgan što ga Kinez proizvede košta do 20 do 60 KM, a moj kada ga ja napravim od kvalitetnih i zdravih materijala košta 160 KM, a narod nema novca", žali se Irić.

Smatra da je prednost vunene posteljine činjenica da je zdrava.

"Zbog kičme, zbog išijasa...Vuna je dobra da se nosi, ko ima grčeve da spava u vunenim čarapama. Zdrava je jer to je jedan izolator koji je jako kvalitetan", rekao je on.

Irić kaže da se ovim zanatom počeo baviti u mladosti, jer se time bavio i njegov deda. Sada je jedini registrovani zanatlija u banjalučkoj regiji. Čuo je, kaže, da ima još ljudi koji se time bave, ali nisu se prijavili pa im je lakše i da zarade.

"To je posao koji je kada sam počinjao da radim bio u punom jeku i dobro se radilo, puno se zarađivalo, a sada svake godine je sve manje i manje. Kako su došli Kinezi i doneli svoje proizvode, tako je počeo da stagnira ovaj posao. I sela su opustila, stari i nemoćni ljudi više ne mogu da rade. Ipak, još uvek ima posla, tako da se i ja držim. Nekom ičšešljam vunu pripremim za presti, da mogu da naprave džempere, čarape, prsluke, a pripremam i vunu za jorgane, dušeke, nadmadrace", kaže ovaj vunovlačar.

Smatra da bi ovaj zanat trebao da se očuva, da i posle njega neko treba da nastavi, mada sumnja da će ga naslediti sin.

"Deca studiraju da bi radili nešto lakše, ali ko zna, i ja sam se školovao pa ipak nastavio zanat", kaže Irić.

Mušterije mu, priča, dolaze iz mnogih mesta oko Banjaluke, iz Kneževa, Han Kola, Bočca, Krupe, Prnjavora, Čelinca, te sela prema Prijedoru. Nekada za dan prečešlja i 40 kilograma vune, a ima dana kada nemam nijednu mušteriju. Najgore je, tvrdi, leti, kada mora raditi bilo šta drugo da bi platio porez.

Pre se češljajući vunu bilo lako i obogatiti, jer su ljudi imali naviku da u vunu sakrivaju razne dragocenosti, pa zaborave na njih.

Deda mu je pričao kako je jednom radniku baka donela vunu na češljanje, ali punu dukata. Radnik je to pronašao i vratio vlasnici, ali mu je majstor rekao da će zbog toga čitav život biti bedan, jer mu je to bila "nafaka" odnosno samo mu je došlo.

"I ja sam pronalazio svašta, ali ja uglavnom nalazim eksere i koešta, a para nema", kaže Goran Irić.