Time je poništena prvostepena oslobađajuća presuda.

Oni će do suđenja ostati u pritvorskoj jednici tribunala.

Prvostepenom presudom, izrečenom 29. maja 2013, Tribunal je Stanišića i Simatovića oslobodio krivice po svim tačkama optužnice.

Na prvostepenu oslobađajuću presudu, tužilaštvo Haškog tribunala uložilo je žalbu 28. juna 2013, zahtevajući da je apelaciono veće u potpunosti preinači i da Stanišića i Simatovića proglasi krivim po svim tačkama optužnice.

Taj zahtev, tužioci su ponovili i tokom rasprave o njihovoj žalbi u julu ove godine. Branioci Stanišića i Simatovića tada su od apelacionog veća zatražili da odbaci žalbu i potvrdi oslobađajuću presudu.

Prvostepenom presudom, donetom preglasavanjem sudija, Tribunal je utvrdio da Stanišić i Simatović nisu krivi za progon na rasnoj, verskoj i političkoj osnovi, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila.

Kao nedokazan, većina sudija odbacila je i navod optužnice da su Simatović i Stanišić bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje nesrba sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH", koji bi zatim bili uključeni u ujedinjenu srpsku državu. Po optužnici, na čelu tog zločinačkog poduhvata bio je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

U žalbi na tu presudu, koju je potpisao glavni tužilac Serž Bramerc, tužilaštvo ocenjuje da je prvostepeno veće pogrešilo u primeni zakona i tumačenju činjenica kada je utvrdilo da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Po žalbi, sudije nisu dale "razumno obrazloženje" te odluke, niti su u obzir uzele "relevantne dokaze" o tome da su Stanišić i Simatović delili zločinačku nameru drugih učesnika u tom poduhvatu.

Tužilac Bramerc žalio se i na nalaz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu pomagali i podržavali zločine počinjene nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH zato što njihova pomoć, uključujući i slanje specijalnih jedinica "crvenih beretki" na ratišta, nije bila "direktno usmerena" na počinjenje zločina.

U žalbi se ocenjuje da je standard "direktne usmerenosti" pogrešno primenjen - kao i u pravosnažnoj oslobađajućoj presudi generalu Momčilu Perišiću - i da odstupa od dugogodišnje sudske prakse Tribunala.

U trećoj osnovi žalbe, tužioci su ocenili da je pogrešan i nalaz iz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu odgovorni za zločine u istočnoj Slavoniji, Zvorniku, Bijeljini i Sanskom Mostu.

Izvedeni dokazi, po tužilaštvu, pokazuju, nasuprot tome, da su "svojim delima i propustima" Stanišić i Simatović "značajno doprineli sprovođenju zajedničke zločinačke namere" u tim opštinama, preko lokalne Teritorijalne odbrane, policije i Srpske dobrovoljačke garde koju je predvodio željko Ražnatović-Arkan.

Tužilaštvo je u zaključku žalbe zatražilo od apelacionog veća da preinači nalaze prvostepene presude, utvrdi da su Stanisić i Simatović "dali značajan doprinos" udruženom zločinačkom poduhvatu, a zlodela pomagali i podržavali.

Po tužiocima, žalbeno veće bi Stanišića i Simatovića trebalo da proglasi krivim, po svim tačkama optužnice, za progon, ubistva, deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskog stanovništva iz delova Hrvatske i BiH, 1991-95, i osudi na "primerene" kazne.

Prvostepenom oslobađajućom presudom bilo je utvrđeno da su Stanišić i Simatović opremali, obučavali, finansirali, kontrolisali i na ratišta u Hrvatskoj i BiH slali "crvene beretke" - koje su kasnije prerasla u Jedinicu za specijalne operacije SDB.

Ta jedinica je, zajedno sa Srpskom doborovoljačkom gardom Željka Ražnatovića-Arkana, milicijom SAO Krajine i drugim snagama "počinila zločine deportacije i prisilnog premeštanja na brojnim lokacijama u Hrvatskoj i BiH", nalaz je presude.

Raspravno veće je, takođe, utvrdilo da su te formacije i "Škoprioni" "počinili veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih nesrba u Hrvatskoj i BiH".

Po presudi, "Crvene beretke" su počinile ubistva i deportacije u Bosanskom šamcu, te prisilno premeštanje nesrba u Doboju u proleće 1992, ali Stanišić i Simatović jedinicom nisu "upravljali" u tim operacijama, iako su njeno učešće "organizovali". Optužbu za zločine u istočnoj Slavoniji, Zvorniku, Bijeljini i Sanskom Mostu, sudije su odbacile kao nedokazanu.

Prvostepeno veće je, većinom glasova, zaključilo da je "razumna mogućnost" da su, upućujući "Crvene beretke" van Srbije, Stanišić i Simatović imali "ograničenu nameru... uspostavljanja i održavanja srpske kontrole nad velikim delovima Hrvatske i BiH".

Presudom je utvrđeno da nije dokazano da su Stanišić i Simatović "upravljali" Ražnatovićevom SDG, ni "škorpionima" i drugim paravojskama koje su činile zločine, već da su sa njima imali "manje značajne veze".

Stanišić i Simatović oslobođeni su krivice i za streljanje šest mladića Muslimana iz Srebrenice, koje su 16. jula 1995. počinili pripadnici "Škorpiona", snimivši ubistvo.

Za miliciju SAO Krajine, koja je "deportovala između 80.000 i 100.000 Hrvata" i počinila brojna ubistva, prvostepena presuda utvrdila je da su je Stanišić i Simatović podržavali tokom celog sukoba i da su morali znati za nameru lidera SAO Krajine Milana Martića da "deportuje nesrbe".

To i utvrđena činjenica da su u Krajini 1992. prvi kamp za obuku specijalaca uspostavili Kapetan Dragan, Dragan Filipović i Živojin Ivanović, bliski optuženima,, po presudi, međutim, nije dovoljna za uspostavljanje individualne krivične odgovornosti Stanišića i Simatovića.

Po presudi, "crvene beretke" su kasnije slične logore formirale na Fruškoj Gori, odakle su odlazile u operacije u istočnoj Slavoniji; kod Iloka, odakle su pošli u akciju u Bosanskom Šamcu, kao i na planini Ozren, odakle su krenule u Doboj.

Budući da su Stanišić i Simatović, po optužnici, bili individualno krivično odgovorni za te zločine kao učesnici u navodnom udruženom zločinačkom poduhvatu, veće je razmotrilo da li su oni delili "zločinačku nameru" tog poduhvata i zaključilo je da, po raspoloživim dokazima, nisu.

Optužbu da su Stanišić i Simatović bili "kanal komunikacije" između Miloševića i drugih učesnika u udruženom zločinačkom poduhvatu - Radovana Karadžića, Ratka Mladica, Milana Martića, Gorana Hadžića, Milan Babić - raspravno veće je odbacilo kao nedokazanu, iako su oni imali direktne i brojne kontakte.