Dubrovački dnevnik je naveo da je Tito preživeo direktan atentat u Dubrovniku i to zahvaljujući panciru.

Kako se navodi, bezbednosne službe JNA i Maršalat imali su informacije da bi moglo doći do atentata i zbog toga je Tito stalno nosio neprobojni prsluk.

Dubrovački dnevnik navodi da je rukovodstvo informbirovske emigracije u Sovjetskom Savezu i Rumuniji zaključilo da bi Tita trebalo likvidirati na klasičan način.

Za atentatora je izabran potpukovnik Branko Rudić, jedan od ličnih Titovih pratilaca. Plan je bio da se atentat izvrši u Titovoj rezidenciji u Dubrovniku.

Rudić je iz neposredne blizine ispalio tri hica pravo u Tita dok je dolazio u radni kabinet iz svoje sobe. Međutim, pancir je ga je spasio sigurne smrti.

Dubrovački dnevnik napominje da je atentat u Dubrovniku dugo bio tajna i da ništa o tome nije objavljeno. Kako je navedeno, pomenuo ga je samo Vjenceslav Cenčić.

Ipak, o atentatu u Dubrovniku 1950. godine govorio je penzionisani general-major JNA i bivši pripadnik KOS-a Marijan F. Kranjc, autor knjige "Urote i atentati na Tita".

On takođe navodi da je Branko Rudić u Tita ispalio tri hica, ali da ga meci nisu povredili jer je nosio zaštitni prsluk.

Hrvatski Nacional je 2004. godine objavio intervju sa Kranjcom, u kojem je navedeno da je on skoro 30 godina bio pripadnik KOS-a i da je nekada i sam učestvovao u zaštiti Tita.

Na temelju sakupljenih podataka i istraživanja autor je zaključio kako je protiv Tita planirano, pokušano i izvedeno 75 zavera i atentata.

Kako je naveo Kranjc, cilj je bila politička kompromitacija ili raspad Jugoslavije. Smatra da su međunarodne zavere bile najopasnije, "poput informbirovske, kombinovane sa raznim vojnim i diverzantsko-terorističkim grupama".

Naveo je da je sistem zaštite predsednik Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata bio kopiran po uzoru na tajne službe SSSR-a.

Nakon prekida odnosa sa Staljinom 1947. godine stvara se „sistem tri sigurnosna kruga", pojačan savremenom tehnologijom. Od tada pa do Titove smrti sistem se nije menjao, samo je bio upotpunjen novim tehničkim rešenjima.

Međutim, ipak je izvršeno četiri atentata. Prvi je bio 1944. nakon Desanta na Drvar kada su nemačke snage htele da obezglave partizanski pokret. Drugi je bio 1947. na Brdu kod Kranja. Reč je o takozvanom "medicinskom atentatu" u kojem je Tito zadobio prostrelnu ranu.

U Beogradu je 1948. godine organizovan nalet tramvaja na Titov auto. Kao četvrti atentat, Kranjc navodi atentat u Dubrovniku.