Lalević je 16 godina kao lični lekar proveo uz Tita na svim putovanjima po inostranstvu i jedan je od svedoka njegovih poslednjih dana pre smrti 4. maja 1980. godine.

"Bio je na aparatima od 26. februara, pa sve do smrti. Držao sam ga uspavanog. Mi to nismo napisali u izveštaju i to je dalo priliku mnogima da pričaju kako su obilazili Tita, kako su ga zabavljali, hranili, razgovarali. Potpune izmišljotine. Jer, mi nismo rekli da je sve vreme bio bez svesti i na aparatu za veštačko disanje", rekao je Lalević za "Nedeljnik".

Nije istina da Tito nije verovao srpskim lekarima i da je zato išao da se leči u Ljubljanu, naveo je Lalević, i dodao da je i pre toga bar jednom godišnje išao na kontrolu u Ljubljanu, jer mu je doktorom Brecelj bio prijatelj.

"Bila je proslava Nove godine u Karađorđevu. Doktori Miro Košak i Stanislav Mahkota, članovi konzilijuma, videli su da Tito teško hoda i da je u lošem stanju. Košak me je pozvao i rekao: 'Predrag, mi idemo nazad, ti ćeš sa nama. Idemo kod mene'. To 'kod mene' značilo je Klinički centar u Ljubljani. U osam ujutru su me pokupili i otišli smo pravo u Klinički centar. Tamo smo mu slikali nogu, a ubrizgavanje kontrasta je bolno", seća se Lalević.

1/0
Vidi galeriju
undefined tito godišnjica

Titu su nabavili neki kontrast iz inostranstva koji navodno ne boli, ali pošto je imao slabu cirkulaciju, njega je jako bolelo, tako da mu je Lalević tada dao prvu anesteziju, pa anesteziju za bajpas koji su doktori napravili, koji nije uspeo jer noga nije mogla da primi krv.

Na kraju je obavljena amputacija, odnosno Titu je odsečena noga.

"Noga mu je bila u tako teškom stanju, crna u plikovima, to je gangrena noge. Četiri meseca sam bio pored njega. Pozvali smo američkog doktora Majkla Debejkija, najboljeg svetskog kardiohirurga. Profesor Miro Košak i ja bili smo najodgovorniji i dogovorili smo se da pozovemo neke kolege. Miro mi je rekao: 'Hajde da pozovemo nekog da podelimo odgovornost'. Predložio sam da pozovemo i nekog Rusa, pošto je već bio Amerikanac. Poznavao sam doktora Marata Knjazova pa smo pozvali i njega", kaže Lalević.

Debejki je odmah rekao da je Titova noga izgubljena i preporučio amputaciju. Tito nije hteo ni da čuje za to.

"Kada smo mu pomenuli mogućnost amputacije, rekao je: 'Ja dole samo u jednom komadu'. Međutim, jednog dana, dok smo ga previjali, Tito je video u kakvom je stanju noga i samo nam je rekao: 'Radite šta morate'", kaže Lalević.

Tokom priprema amputacije, u Kliničkom centru se okupio partijski i državni vrh i svi su znali šta može da se očekuje.

"Tito je 25 godina bolovao od dijabetesa, i to, naravno, nije smelo da se zna. Dolanc mi je posle našeg izlaganja rekao: 'Mi znamo da je situacija teška, znamo da može da umre pre nego što počne amputacija, ali ja vam garantujem da znate da nema čoveka koji će upreti prst u vas'", seća se Lalević.

"Oporavak je krenuo dobro. Ne može bolje biti. Naručili smo protezu iz Nemačke. Spremao se čak da ode na Brdo kod Kranja, pripremao Konferenciju nesvrstanih u Bagdadu. Rekao je: 'Idemo za Bagdad'", navodi Lalević Titove reči.

Tito je, međutim, imao teškoće u mokrenju i dobio je urinarnu infekciju i infekciju bubrega. Usled popuštanja bubrega bio je priključen na dijalizu, a potom zbog slabljenja disanja i na respirator.

 "Bio je na aparatima od 26. februara, pa sve do smrti. Držao sam ga uspavanog. Mi to nismo napisali u izveštaju, i to je dalo priliku mnogima da pričaju kako su obilazili Tita, kako su ga zabavljali, hranili, razgovarali. Potpune izmišljotine. Jer, mi nismo rekli da je sve vreme bio bez svesti i na aparatu za veštačko disanje", kaže Lalević za "Nedeljnik".

"Kada je preminuo, bili smo okupljeni svi lekari, sve sestre koje su ga negovale. Stajali smo mirno u tišini, deset do 15 minuta. EKG je pokazivao već ravnu liniju, respirator je i dalje radio... Srce je definitivno prestalo da radi. Pogledao sam profesora Brecelja, on mi je samo klimnuo glavom i ja sam isključio aparate. Ostali smo još pet-deset minuta u potpunoj tišini i otišli da pišemo izveštaj", seća se Lalević.