Priča o Srbinu Bošku i muslimanki Admiri, jedna je od onih ratnih ljubavnih priča koja nikoga nije ostavila ravnodušnim tog 18. maja 1993, ali i 23 godine kasnije, jer njihova ljubav bila je jača od smrti.
Ovi 25-godišnjaci, 18. maja 1993. godine, u pokušaju bega od ludila koje je zahvatilo njihovu zemlju, ubijeni su na mostu Vrbanja, a njihova zagrljena tela su na tom mestu ostala i nekoliko dana kasnije.
Slika te tragedije obišla je svet, a njihove ubice do danas nisu identifikovane.
Mladi i zaljubljeni, iako različitih nacionalnosti u vremenu kada je to bilo skoro pa nemoguće, pripremali su venčanje i beg iz nepodnošljive stvarnosti. Tog kobnog dana u popodnevnim satima, u nadi da će uspeti da pobegnu, jedan Srbin i jedna Bošnjakinja iz Sarajeva postali su Romeo i Julija.
Upoznali su se na sarajevskoj Olimpijadi, a prijateljstvo je ubrzo preraslo u srednjoškolsku ljubav, koja se nastavila i kada su glavni grad BiH zasule granate.
Njihovi roditelji podržavali su ovu ljubav. Zajedno su išli na ljetovanja, zimovanja i zabave - bili su nerazdvojni. Planirali su budućnost, zajednički život, venčanje, decu, starost, a onda im je sudbina na mostu, koji je Sarajevo delio na dva dela, zauvek prekinula snove.
Boško zbog Admire nije otišao iz Sarajeva, a iako su živeli kilometrima daleko, viđali su se svakog dana.
Godinu dana nakon početka rata u BiH odlučili su da napuste grad i potraže bolji život negde gde njihova ljubav neće biti osuđivana i gde neće morati da hodaju pognute glave zbog imena i prezimena.
Preko zajedničkog prijatelja su dogovorili izlazak iz opkoljenog Sarajeva te su 18. maja 1993. godine krenuli ka slobodi.
Verujući da je na snazi primirje, nisu čekali noć nego su krenuli u 17 sati, ali su stigli samo do Vrbanja mosta gde je prvi metak iz snajpera pogodio Boška, a potom i Admiru.
Smrtno ranjena ona je dopuzala do mrtvog Boška, zagrlila ga i izdahnula. Njihova tela su sedam dana ležala na istom mestu jer su se nalazila na "ničijoj zemlji", a na kraju su ih izvukli pripadnici Vojske Republike Srpske i pokopali ih na groblju u Lukavici.
Po završetku rata su Admirini roditelji tela prebacili u Sarajevo gde su sahranjeni jedno pored drugog na groblju Lav.
O njima su pisali mnogi, i pesme, i članke, i priče... Jedan od najpoznatijih članaka bio je onaj Kurta Šorka, koji je objavio Rojters 23. maja 1993. i koji je zatim obišao ceo svet.
"Boško i Admira hodali su najmanje 500 metara desnom obalom Miljacke, potpuno izloženi pogledima vojnika s obe strane. Nakon što su prešli liniju pod kontrolom bosanske strane i krenuli prema naselju Grbavica pod kontrolom Srba, neko ih je pogodio", napisao je Šork.
Sarajevski Romeo i Julija, kako ih mediji u regionu najčešće nazivaju, simbol su zajedništva i suživota u glavnom gradu BiH, iako oni nemaju spomen-obeležje.
Pogledajte priču o ovoj "večnoj ljubavi" koja je emitovana na RTS-u.
I sarajevski bend "Zabranjeno pušenje" je pre nekoliko godina "oživeo" Admiru i Boška.
