Pobedio je na izborima za gradonačelnika Banjaluke. Mlad i energičan sa svojih 27 godina postao je najmlađi gradonačelnik jednog većeg grada u Republici Srpskoj i generalno Bosni i Hercegovini.
Poslednjih mesec i po dana, Draško je senzacija. U ekskluzivnom novogodišnjem intervjuu za Mondo, koji će izaći iz dva dela, Draško je govorio o svojim počecima, aktivnostima u slobodno vreme, hrabrosti koja je potrebna za politiku, ali i o planovima za budućnost i odnosima sa Srbijom i Beogradom.
Dočekao nas je na ulazu u Gradsku upravu.
"Ovo je Ban Svetislav Tisa Milosavljević. Zahvaljujući njemu, Banjaluka je dobila gradsko jezgro koje poseduje i danas. Tužno je što se nakon njega grad nije dalje razvijao" objašnjava Draško pokazujući nam bistu prvog bana Vrbaske banovine, dok nas sprovodi kroz zgradu.
U kancelariji, na stolu, nalazi se hrpa papira za koju kaže da je dobije svakog jutra i mora da prođe kroz nju na početku radnog dana. Pored brojnih suvenira iz zemlje i sveta kao i ikona, u ćošku smo primetili maketu čamca.
"To je specifičan 'dajak' čamac, karakterističan za Banjaluku. Koristi se za plovidbe Vrbasom i upravljanje njim je specifično. Sledeći put kad dođete ići ćemo u vožnju", govori nam Draško objašnjavajući da mu je ideja da čamac brendira i da omasovi njegovu proizvodnju i od njega napravi jedinstven proizvod Banjaluke.
Kroz prozor se vidi crkva Hrista spasa za koju kaže da mu donosi poseban mir, a sa balkona (na koji je po njegovim rečima izašao prvi put) pozdravlja usputne prolaznike koji mu oduševljeno dobacuju sa ulice.
Da li su se utisci slegli od izborne pobede?
Politika je dinamičan proces i ako čovek u jednom danu ne sazri i ne nauči neke stvari za koje bi možda trebalo 10 ili 20 dana, ne stigne taj ritam. Bio sam dve godine odbornik pa dve godine poslanik, prisustvovao na najvećim protestima koji su ovde bili, trpeo napade ministra koji me direktno udario u skupštini Republike Srpske, prošao kroz sto različitih sudskih procesa, krivičnih dela, 4-5 hapšenja, optužbi... Ako čovek u jednoj godini ne sazri i u njoj dobije iskustva za pet, šest ili sedam godina, usuđujem se reći da bi potonuo, ne bi ga bilo, sažvakalo bi ga. Balkan je brdovit, težak, i čovek ako nije spreman da se bori, pojede ga.
Potrudio sam se da uđem u sve ovo bez predrasuda, da ih nemam čak ni prema onima za koje znam da su imali određene poglede pa i ružne reči, ali posao je posao. Želim da ovo profesionalno radim i nikada nisam dao da se na meni nešto vidi, niti treba. To znači biti prvi čovek grada.
Jedna anegdota, prvi dan kad sam došao na posao vozio sam se autobusom, a uveče sam se vratio svojim automobilom. Ali ne službenim vozilom već svojim ličnim, privatnim. Specifičan je automobil jer je luksuzan, to je naš porodični automobil. I sad čovek koji je moje obezbeđenje uzme i slika moj auto. Zamislite da čovek koji obezbeđuje gradonačelnika slika njegov auto i radi maltene kontra njega...
Kako sada gledate na pobedu i koliko je bilo zahtevno pripremiti se?
U subotu, kada je bila izborna tišina, mislio sam da smo sve dobro posložili. Imao sam intuiciju potencijalne pobede, ali ako imate političke protivnike koji su 22 godine nepobedivi mora biti sumnje. Ja mislim da čovek koji hoće da ide napred uvek mora da se preispituje. I te subote sam rekao saradnicima da kad osete da nešto nije kako treba samo kažu "Crveni alarm". Kada to izgovore, ja bih znao da nešto nije u redu. Jedna saradnica mi je tada subotu rekla: "Draško, crveni alarm".
Posmatrači, kako mi zovemo ljude koji prate izborni dan su iz raznoraznih razloga odustali i ostali na svega 50 odsto od broja koji nam treba prvog jutra, 18 je sati a mi nemamo obezbeđenu prvu smenu da sačuvamo prvi talas potencijalne krađe glasova koje smo se najviše plašili. To mi je bio vrlo težak udarac, mislio sam da sve pada u vodu, sve što smo radili. I sad kad se prisetim mi nije lako. Održao sam obuku novim ljudima u 5 ujutru, otišli su na zadatak u 6 sati, a mene je već oko 10 počela da hvata nesvestica. Ne može čovek da izdrži, nisam ni doručkovao, a u 11 sati treba da dajem izjavu za medije. Dolazim kući i kada sam video sebe u ogledalu mislio sam da će ljudi pomisliti svašta o nama, `kako će ovi pobediti, oni nisu ni za šta` kad vide facu. Zovem jednu kolegionicu šminkerku, ona kaže kako skroz na drugom terenu. U kući sam našao majčin puder ne znam ni ja kakav i stavio ga, samo da imam malo neke svežine..
Mislim da je dragi Bog pomogao a moji saradnici znaju koji je ovo trud, nagrađeni smo da vodimo najveći grad u Republici Srpskoj. Ovo je pored Vlade najveći sistem i zbog toga moramo ovaj posao da uradimo uspešno.
U politiku ste ušli kao mladić, sa svega 18 godina. Odakle interesovanje?
Vrlo često koristim intuiciju. Često odlučim a da ne pitam sebe šta me sve čeka na tom putu, jer čovek ako ode previše u promišljanja nikada neće napraviti ni prvi korak. Takve odluke su me i dovele ovde. Ja sam znao da ću se baviti politikom od kad znam za sebe, iako to tada nisam nazivao politikom. Ja sam to shvatao kao jednu vrstu službe mom narodu.
Kao dete sam bio ljubomoran na neke strane zemlje koje sam obilazio i mislio zbog čega oni imaju ovako lep most a kod mene nema? Bio sam ljubomoran na Belu kuću u Americi, mislio sam da je to Hrvatska, nekako sam tako to kao dete percipirao. U dnevniku su bili prikazani Srbi, Hrvati, nacionalne podele, Bela kuća koja je protiv nas, pa sam ja mislio da je to Hrvatska. Možda sam imao 5-6 godina. I kad vidim Belu kuću kažem, vidi kako je ona lepa, zašto mi tako nešto nemamo u Banjaluci?
Kao mali, organizovao sam prvo bežanje sa časova. Nastavnica je obećala da nas neće pitati međutim smo čuli da ipak hoće pa sam organizovao da mi lepo odemo sa časa. To je bilo u sedmom razredu. Napravio sam čitavu strategiju kuda da izađemo i odemo do fudbalskog stadiona. I kada se pročulo da nas nema, počeli su roditelji da nas zovu telefonima ali ja sam rekao: "Ne, moramo da ostanemo, da budemo principijelni", tako da sam im vraćao moral.
Pogledajte!
Moja ljubav inače je arhitektura. Crtao sam mostove po Banjaluci. Banjaluka je imala jednu prelepu gimnaziju, Realku, koja je u zemljotresu porušena, jedan grandiozni objekat iz doba tadašnje arhitekture, meni je žao što takvih zgrada još nema. Ja sam crtao kako bi sada izgledala, i voleo bih takve stvari da vraćam. Banjaluka stotinama godina nije dobila neki znameniti objekat koji bi bio po ugledu na Banski dvor, na Palatu predsednika, Gradsku upravu. Zar nismo u prilici još nešto lepo da napravimo, nije valjda da samo znate da kradete? Hajde nešto da radimo.
Odlučio sam da budem političar, državnik koji će dalje da angažuje sve druge. Verovao sam u sebe. Kad sam dobio priliku, ne bih propustio ni za šta na svetu a da ne uradim sve ono o čemu sam kao dete maštao. To je viši cilj, ja za to živim. Kad čovek ima viši cilj, neka unutrašnja vatra ga tera prema napred.
Kolika je hrabrost bila potrebna i odakle je crpite?
Kažu da hrabrost nije odsustvo straha već savladavanje istog. Tako da imam strah i tremu, imam kao bilo ko drugi. Samo napravim taj prvi korak. Volim da kažem da je u životu sve popravljivo osim činjenice da ste upravo skočili, jer kad skočite morate negde pasti. Nekada smo svi imali izazov da se popnemo na most i skočimo u vodu. I znate onaj osećaj dok se razmišljate, da ili ne? E, ja pravim to da. Kad sam prvi put imao sučeljavanje u skupštini, imao sam tada godina koliko neko ima političkog iskustva. To je ulazak u ring, da iznesete argumente. Ali stisneš taj taster i onda.. snađi se. Tako sam mnoge stvari donosio. Shvatio sam da je i ministar čovek. I taj ministar ide u toalet. I on nekada nije bio ministar. I ja sam čovek, koja je razlika? Što bi se čovek čoveka bojao?
Kako provodite slobodno vreme, šta vas osim politike ispunjava?
Ja ne mogu reći da je ovo meni radno vreme, sve ovo sam ja. Ponekad na posao idem autom, ponekad se probudim i kažem, hoću da idem sa svojim narodom autobusom, pa onda biciklom, trotinetom, peške. Posle odem na Borčev stadion ili u park pa trčim. Ovo nije politika za mene već rad za moju otadžbinu, sve građane, to je viši cilj. Ovaj posao je takav da i kada imate slobodno vreme vi zapravo radite, nekada je odlazak u kafić umesto rekreacije radni dan, priđu vam ljudi i iznose svoje probleme.
Međutim, pored politike volim da trčim, istrčao sam tri polumaratona a sada se pripremam i za maraton, iako sam, nezvanično, trčao skoro 50 kilometara jer sam imao opkladu sa prijateljem. Ovaj posao je mentalno izazovan a meni je trčanje kao terapija, pronađem neki svoj mir. Najbolje ideje su mi padale dok trčim, pretvaram se u maštu i setim se mnogih dobrih stvari. Neretko uzmem sekund pauzu da upišem ideju da je ne zaboravim jer mi vrlo brzo sledeća padne na pamet.
Imam svog konja, jašem, idem na plivanje... Plivaću sad uz Božju pomoć za Bogojavljanje odnosno za Časni krst. Trenirao sam izraelsku borilačku veštinu "krav maga" i to mi je bilo nešto što me je inspirisalo. Volim da čitam, pišem...
Puno je stvari koje me interesuju i redovan sam u treningu. To mi pomaže da po 16, 17 sati budem potpuno funckionalan i sa dobrom energijom.
Tenis sam trenirao i igram ga. Isto tako i stoni tenis. To je u ovom trenutku jedini sport koji baš pratim. Košarku puno volim i takođe sam je trenirao. Jedno vreme sam bio zaluđen NBA ligom i And1, spektakularnim potezima, i sve te veštine su mi ostale. Po 16 sati dnevno sam ranije igrao košarku i vežbao poteze. Volim da igram najviše u dva popodne, kad niko ne igra jer je strašno vruće, toplota i sunce mi daju energiju.
Kao dete sam crtao "Titanik" jer mi je to omiljeni film. Crtao sam ga na 18 hamer papira, tri meseca sam crtao veliki Titanik. To je recimo ta ljubav prema arhitekturi. Film sam gledao 22 puta i onda preslikavao. Zaustavim film da vidim sve detalje pa sam crtao deo po deo. Kad uđem u nešto to je tako. I danas u politici je slično. Bilo mi je zanimljivo kreirati određene zakone, uđem u sferu da vidim kako ide analitika i sa svojim saradnicima kroz amandmane i zakone predlažem određene inicijative. Ulazim do detalja.
U nastavku ekskluzivnog novogodišnjeg intervjua koji je gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković dao za Mondo čitaćete o planovima za dalje, ćirilizaciji Banjaluke, odnosima sa Beogradom kao i od koga je iz Srbije dobio čestitke.
Pogledajte Draškovu novogodišnju čestitku i poklon čitaocima Monda:
(Mondo/Dušan Ivković)
Budite bolje informisani od drugih, PREUZMITE MONDO MOBILNU APLIKACIJU.