Subota veče 7. decembra 1991. godine, bila je bez meseca. Hladna. Padalo je nešto između snega i kiše. Četvorica pripadnika rezervnog odeljenja MUP-a - Siniša Rimac (18), Munib Suljić (32), Igor Mikola (20), Nebojša Hodak (25) i jedna devojka, Snježana Živanović (20), svi u uniformama, i svi pod zapovedništvom sada već poznatog ratnog zločinca Tomislava Merčepa, pred ponoć, oko 23 sata, pojavili su se na vratima poznatoga zagrebačkoga mesara Mihajla Zeca (38) u Ulici Poljanička broj 22, na zagrebačkoj Trešnjevci.
Gospodin Zec je bio poslovođa u mesari "Križevčanka" na početku Petrinjske ulice u Zagrebu, a važili su za imućnu srpsku porodicu. Poznavali su ga mnogi u Zagrebu. Dao je neki novac HDZ-u, opskrbljivao je kantinu u Saboru... Lično su ga poznavali i neki od onih koji su mu se pojavili na vratima. Čak je jednom od njih mesar ranije povremeno pozajmljivao novac. Uz Mihajla, u kući je bila i njegova supruga Marija (36), vlasnica kafića na Dolcu (pijaca kod zagrebačke katedrale), kao i deca Aleksandra (12), Dušan (10) i Gordana (7). Deca su u to vreme spavala.
"Mihajlo i Marija su bili na spatu kuće u dnevnom boravku. Rezervni policajci su mu rekli da će mu pretražiti stan i oduzeti oružje koje poseduje, budući da su znali da je on strastveni lovac. Naravno, nisu imali nijedan validan dokument potreban za ulaz u kuću, ni dozvolu za pretragu stana. Bez odobrenja vlasnika počeli su da otvaraju fioke, preturaju, otvarali su i ormare, izvadili posteljinu. Sve vredno, kao što su zlato i novac su uzeli. Nakon 10-15 minuta krenuli su napolje. Mihajlo je pošao za njima niz stepenice prateći ih, a oni su ušli u kombi. Prišao je kombiju, objašnjavao se sa njima i tražio da mu vrate ono što su uzeli. Jedan od njih (Siniša Rimac), u njega je ispalio nekoliko metaka. Mihajlo je pao na neasfaltirani deo ulice i ostao na mestu mrtav. Nakon pucnja, pokušali su da se udalje što pre sa mesta događaja. Dok se vozač kombijem okretao na uskom prostoru oštetio je jedan parkirani automobil. Neki od komšija čuli su pucnjavu i provirili kroz prozor. Videli su kombi kako odlazi. Kad je čula pucnjavu na ulici, Mihajlova supruga izašla je da vidi šta se događa, a za njom je istrčala i kćerka Aleksandra. Zatekla je kombi koji je još uvek bio pred njihovom kućom. Petorka u uniformama pokupila je i njih dve, ubacila ih u vozilo i udaljila se...", opisao je ovaj slučaj novinar "24sata" Branko Lazarević.
Dakle, kakve god su namere merčepovaca zaista bile, mesar je ležao ustreljen na prljavom asfaltu, a njegovu suprugu Mariju i nejaku kćerku Aleksandru su, kao svedoke zločina, u neregistriranom kombiju odveli na Sljeme (zagrebačka gora se zapravo zove Medvednica), kod planinarskog doma Adolfovac, gde je zločinačka ekipa imala svoju bazu.
Jedan se, najmlađi među njima, pričaju, sažalio kad je video kako se devojčica trese i hteo je da je poštedi, ali drugi su u glas zasiktali: "Jesi normalan, idiote!", pa su i nju ubili, zajedno s majkom, vezanih ruku i nogu, "heklerom" u potiljak. Dvanaestogodišnju učenicu zagrebačke Osnovne škole "August Šenoa" i njenu majku, policija je nakon nedelju dana našla u sljemenskom jarku za smeće, 20 metara od planinarskog doma, pokrivene lišćem, planinarskim otpacima i tankim slojem zemlje i snega što je u međuvremenu napadao. Njihova tela pronašao je Marijin brat Zlatko Mesić, i sam pripadnik MUP-a Hrvatske. Aleksandrina sestra Gordana i brat Dušan uspeli su da prežive, jer su se posakrivali po kući i tako promakli ubicama.
"Ubili ste mi tatu! Nemojte mi ubiti i mamu!", bile su tada poslednje reči 12-godišnje Aleksandre Zec. Osim što su Aleksandri bile vezane ruke, imala je povez i na očima. Ubica joj je u glavu ispalio nekoliko metaka, na desnom obrazu imala je dve rane i još tri iznad desnog uha.
Počinitelji su bili diletanti. Policija ih je brzo locirala i uhapsila, a onda pronašla i kombi sa gomilom tragova zločina. Dana 14. decembra 1991. godine u prepodnevnim satima, nakon što su priznali da su oni zaista bili u kući Mihajla Zeca i ubili ga, priznali su da su ubili i Mariju i Aleksandru. Trebalo je obaviti uviđaj na Sljemenu, na mestu njihove likvidacije. Posebno formirana ekipa stigla je na Sljeme u Planinarski dom Adolfovac. Policajcima i forenzičarima iz ekipe za uviđaj je pozlilo zbog svega što su tamo našli i videli.
Policija je objavila da je 12. decembra (1991) uhapšen Nebojša Hodak, a dan posle Munib Suljić, Siniša Rimac i Igor Mikola, dok je Snježana Živanović, tada trudna Mikolina supruga, uhapšena 16. decembra. Međutim, iako su sve priznali, ubice su ipak puštene jer pri davanju iskaza u kojem su opisali i neka druga zverstva, nisu prisustvovali njihovi advokati, pa je sudstvo to procenilo na kraju nevažećim.
Počinitelji su bili pripadnici specijalnih odeljenja koji su, ponovimo, oslobođeni zbog proceduralnih grešaka. Neki su nakon toga napredovali u karijeri, neki su odlikovani, što navodi na mogući zaključak da su ljudi ubijani po nalogu neke instance državne vlasti. Ubice su pripadale jedinici pod zapovedništvom Tomislava Merčepa, kasnije poznate i po nadimku "Merčepovi eskadroni smrti", koja je ubijala Srbe i u Pakračkoj poljani.
Jedan od ubica Siniša Rimac postao je telohranitelj ministra odbrane Gojka Šuška, a 30. maja 1995. primio je orden Nikole Šubića Zrinskog, visoko priznanje za junački čin u ratu, iz ruku tadašnjeg predsednika Franje Tuđmana. Aleksandra, Marija i Mihajlo pokopani su u Gornjoj Dragotinji pokraj Prijedora, rodnom mestu Mihajla Zeca.
Isplata jednokratne novčane pomoći preživeloj deci Dušanu i Gordani Zec od 30. aprila 2004. ostaje jedini čin podrške preživelima od strane Hrvatske. Uprkos građanskim inicijativama i pozorišnoj predstavi Olivera Frljića ni danas nema spomenika na mestima pogubljenja na Trešnjevci i na Sljemenu. Gradonačelnik Zagreba Tomislav Tomašević danas će na Sljemenu odati počast Aleksandri Zec i njenim roditeljima, kao prvi predstavnik Grada Zagreba u poslednjih 30 godina.
Tomislav Merčep umro pre godinu dana
Tomislav Merčep, čija je jedinica počinila zločin, umro je 17. novembra 2020. godine. Merčep je osuđen za ratne zločine. Na Županijskom sudu je 2016. godine proglašen krivim za delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva, pa je osuđen na zatvorsku kazna u trajanju od pet godina i šest meseci.
Vrhovni sud je godinu kasnije povećao kaznu na sedam godina zatvora: "Znao je da njegovi podređeni muče, pljačkaju i ubijaju u Pakračkoj Poljani i nije preduzeo nikakve mere da ih u tome spreči, čime im je dao odobrenje da to čine", zaključio je predsednik sudskog veća Zdravko Majerović, čitajući prvostepenu presudu Merčepu.
(Mondo/RTS)