Njihova se ljubav meri u kilometrima, u satima provedenim na putu, za volanom, na putu koji prosečan čovek prođe u celom svom životu. Ako i tad! Oni su Zdravka Bašić iz Prugova (39) i Ivan Čota (45) iz Trilja, partneri u ljubavi i na poslu. Kancelarija im je kabina modernog šlepera jedne kompanije iz Zadra i ni jedan im dan, poslednjih 18 godina koliko su u poslu, nije isti. Godišnje prođu više od 200 hiljada kilometara, a toliko su ludi za vožnjom da kad su kući, u Kaštelima, nakon tri dana "mirovanja" moraju "skoknuti" barem do Šibenika.
Kad razgovarate sa ovim simpatičnim parom, osetite koliko se vole, baš kao i ono što rade. Njihova je ljubav jednaka kao i prvog dana. Upoznali su se sad već davne 2003. godine u kafiću gde je Zdravka konobarisala puna tri dana. Čim su se pogledali, znali su da je to - to, piše portal "Zadarski.hr".
"Ivan je radio za mog gazdu koji je, osim kafića, imao i prevozničku firmu. Kad je ušao kroz vrata kafića, kad su nam se pogledi sreli, znala sam da želim da budem sa njim. I tako je bilo, počeli smo vezu, međutim Ivan je vrlo brzo ponovo morao na put. Nisam mogla da zamislim da ga ne vidim i ne čujem više od 15 dana pa sam dala otkaz u kafiću i otišla s njim. Za početak, samo da mu pravim društvo", započinje Zdravka njihovu zanimljivu ljubavno-poslovnu priču i nastavlja:
"Kad sam se vratila s Ivanove druge ture, moj otac je shvatio da su stvari ozbiljne, da se jako volimo i da ne mislim da stajem sa putovanjima, pa mi je uplatio C i E kategoriju za kamione. I bio je srećan što se nisam zaljubila u kakvog pilota jer bi onda to puno skuplje platio", smeje se Zdravka, koja je tako sa 19 godina upisala autoškolu za vožnju teretnih vozila.
"Možete li samo da zamislite kako mi je bilo? I danas kad vozim škljocaju aparati i rade mobilni telefoni jer je svima čudno da vide ženu za volanom šlepera od 650 konja, onda znate šta sam tada, pre gotovo 20 godina, kao mlada devojka prolazila. Bilo mi je toliko užasno da sam nekoliko puta htela da odustanem. Muške kolege bili su nepodnošljive, a i sam instruktor mi je govorio šta mi ovo treba, da odustanem, da odem i nađem nešto prikladnije svom polu. Često sam kući dolazila plačući, iako je moja vožnja bila besprekorna. Za C kategoriju položila sam iz prve, ali nisam išla na E baš zbog te celokupne situacije", priseća se Zdravka, inače po struci frizerka, koja je nakon toga upisala auto školu kako bi se prekvalifikovala, piše "Zadarski.hr".
Želja joj je bila da putuje s Ivanom, a u isto vreme da mu bude od koristi. Mnoge firme žele što više da uštede, pa često na dalek put šalju jednog vozača koji u što kraćem vremenu mora da dostavi teret. Umor i pospanost najopasniji su za saobraćajnu sigurnost, opasniji i pogibeljniji čak i od korišćenja mobilnih telefona i alkohola.
"Imali smo sreće pa smo pre devet godina dobili posao u ovoj zadarskoj firmi koja je zaista na nivou, može slobodno da parira vrhunskim evropskim kompanijama. Naši šefovi su shvatili da im je dugoročno isplativije da uzmu dva vozača, koji su pritom par. To je kao da imaju dva kamiona, samo što mi posao koji bi jedan vozač odradio u deset dana, odradimo u sedam", pojašnjava Ivan i dodaje da plan puta znaju desetak dana unapred jer iznenađenja ne sme da bude.
"Ne treba nam navigacija"
"Sad idemo za Nemačku, pa onda iz Istre do Španije. Znamo apsolutno svaku stavku puta: kojim putevima idemo, gde ćemo parkirati da odmorimo, a gde da noćimo, gde punimo kontejner, a gde gorivo... Mi biramo rute koje su nama najbolje, na koje smo navikli, koje su sigurne, naravno uz uzimanje u obzir troškova prevoznika. Nama navigacija više ni ne treba, u Vigu se snalazim bolje nego u Zagrebu", smeje se Ivan i dodaje da su tokom godina života na putu zaista doživeli svašta.
"Prošli smo celu Evropu, nema države gde nismo bili! Na ovaj način, iz kamiona, upoznaš zemlju i ljude bolje nego običan turista. Mi sad imamo prijatelja u Nemačkoj, Španiji, Grčkoj, Italiji... Uz sve lepe stvari koje uvek volimo da ističemo, naravno da ima i onih manje lepih. Bilo je tu i opasnih situacija kad su nam, na primer, u Podgorici repetirali pištolje ispred kabine vređajući nas ili na kad su nas tokom noći, na jugu Francuske, omamili nekim plinom i ukrali 400 litara nafte i felge", kaže on.
Naučili pet jezika, videli celu Evropu
Taj deo Evrope najopasniji za vozače, čak je i Sicilija sigurnija - u jednom dahu prepričava Ivan, a Zdravka se ubacuje: "Istina je da ovaj posao ima dosta loših strana, od tih opasnosti koje vas vrebaju na svakom koraku, do posledica na zdravlje zbog dugih vožnji, pa do odricanja koja moraš podneti. Društvenog života gotovo ni nemamo, propustili smo veliki broj krštenja, veridba, rođendana, žurki, sahrana... Ali, mi ni za što na svetu ne bismo menjali ovaj posao! Nama je ovo najlepši posao na svetu jer smo upoznali toliko divnih ljudi, različitih kultura, probali sva dela Evrope, prošli muzeje, prirodne fenomene, naučili pet jezika... Niko nam u životu nam to ne može platiti. I jedno i drugo smo iz malih mesta, proširili smo kroz posao horizonte, postali otvoreniji i tolerantniji. Sve što smo stvorili do danas stvorili smo sami, radom i žrtvom, i sad smo tu gde jesmo i predivno nam je", govori Zdravka, zaljubljeno gledajući u Ivana, piše portal "Zadarski.hr".
Na pitanje koliko planiraju još da voze, odgovaraju u jedan glas.
"Dokle god osećamo leptiriće u stomaku. A verujte nam, osećamo ih i dalje i jedva čekamo na novi put", smeje se ovaj par. Međutim, kao i svaki ljubavni par, imaju dobih i loših dana. U onim dobrima se stalno zezaju, prepričavaju dogodovštine, pevaju karaoke na najboljem ozvučenju koje su mogli nabaviti, uživaju u autohtonoj hrani i otkrivanju novih mesta. Međutim, šta rade kad se posvađaju? Ipak ne može jedan zalupiti vrata i samo otići.
"Jednostavno tih dana ne pričamo, pa ako treba i do Španije! Durimo se, svako odveze svoju rutu, ali bez reči. Toliko smo zajedno da već i ja imam PMS i budem lud tih dana", šali se Ivan, te naglašava da uprkos prepirkama posao nikad ne pati.
"Strogo smo odvojili poslovno od privatnog i tako funkcionišemo već 18 godina! Poštujemo se i jednostavno smo vrhunski tim. Prošli smo teške stvari u životu, koje su nas izgradile i zbližile. Lepe stvari stvarno cenimo, njih prepričavamo i njih čuvamo", govore i dodaju da uspomene "hvataju" i aparatom pa su do sada skupili više od deset hiljada slika.
"Koliko smo god zemalja prošli, sa sigurnošću možemo reći da ni jedna nema, na tako malom tlu, ono što ima Hrvatska. Stvarno dok ne odeš i ne vidiš druge, nisi ni svestan na kojem lepom mestu živimo! Zdravka i ja smo najbolji promoteri Hrvatske, sve smo svoje prijatelje iz inostranstva poslali tu, savetovali im gde da idu i šta da vide i naravno, koju hoće da probaju. Kakvi ministri, mali ljudi su najbolja reklama", govori Ivan ponosno.
Uskoro im dolazi najjači serijski kamion na svetu ikad napravljen, od 770 konja. Stiže kao nagrada od šefa za vrhunski rad. "Onda će moja Zdravka biti najmodernija vozačica na planeti. Tako i treba, zaslužila je", zaključuje Ivan, ljubeći je u čelo.
Ovaj genijalan par, čija je pozitivna energija zarazna, ruši sve predrasude o vozačima kamiona i zato svaki put kad pretičete nekoga od njih na putu, gunđajući što uopšte voze, setite se da nema stvari koja vas okružuje da barem jednom na svom putu do vas nije bila u kamionu. Sve vam to omogućavaju vozači (i vozačice!), prelazeći stotine hiljadama kilometara u svojoj putujućoj kući.
Žrtve "lokdauna"
U vreme najvećeg i najstrožeg "lokdauna", kad niko nigde nije išao i putovao, vozači kamiona su radili i spašavali svet od nestašice hrane...
"U Evropi su nas dočekivali kao kraljeve, policajci su nam na nadvožnjaku aplaudirali, nikad nas niko nije zaustavio na granici. Za njih smo bili 'key workers', dok smo u Hrvatskoj bili širitelji zaraze. Nisu nam dali ni u WC! Iako bismo punili gorivo i ostavljali velike cifre na pumpama... Kroz Italiju smo prošli zatvorenih prozora, devet sati smo vozili bez prestanka da ne bismo imali problema kad dođemo kući. Nismo bili spremni na ono što nas je dočekalo na našoj granici: trebali smo toliko papirologije ispuniti, skoro su od nas tražili podatak gde su nam babe rođene, da bismo na kraju morali odraditi samoizolaciju iako nismo izišli iz kabine, a kamoli se s nekim sreli! Bili smo strašno razočarani načinom na koji se naša zemlja odnosila prema vozačima kamiona u vreme pandemije", priseća se Ivan.
BONUS VIDEO:
(MONDO)