Nikola Strašek (45), iz Zagreba, nagrađivani je umetnik i veoma ambiciozan momak. Pre nekoliko godina odlučio je da život uzme u svoje ruke i krene sa terapijom odvikavanja od droge. U centru za rehabilitaciju je proveo oko 16 meseci, a borba sa ovom opakom bolešću i dalje traje. Međutim, Nikola je lek pronašao u književnosti. Nedavno je osvoji nagradu za pisanje, a uskoro mu izlazi i prvi roman.
Dan ovog Zagrepčanina počinje jako rano. On ustaje u 3:45h. Kod kuće stigne da popuši pola cigarete, dok par gutljaja kafe srkne u tramvaju, tu i nastaje njegova poezija. Nikola piše dugo i dobro. To što piše nastaje u praskozorje, u praznom tramvaju, dok u četiri ujutru ide sa jednog na drugi kraj grada. Najčešće piše poeziju, a neretko i kritike filmova, a već par minuta nakon što se vožnja završi odlazi u magacin gde će slagati gajbe i istovarati kamione. Nikola ovaj posao voli i kaže da oseća da tamo pripada isto koliko pripada i svetu književnosti i umetnosti.
Posle 15 godina drogiranja promenio svoj život
Iako je diplomirao književnost, bavio se režijom, snimao dokumentarne filmove i za njih dobijao nagrade, Nikola je danas magacioner. Njegova priča je duga i nimalo laka. Nakon puno mučnih epizoda, 15 godina heroinske zavisnosti, alkohola, koji su ga na kraju doterali do ulice, odlučio je da ode na odvikavanje.
"Nakon šesnaest meseci provedenih u centru znao sam da se ne smem vratiti načinu života koji me je tamo i doveo, znao sam da je mojoj svakodnevici potrebna struktura, mom telu fizički napor, a mozgu usredsređenosti na jednostavne i konkretne zadatke i sve to kako bih izbegao previše slobodnog vremena u kojem se kriju mnogi okidači i izazovi i potencijal povratka samouništavanju", kazao je Nikola.
Prema njegovim rečima, prvi period odvikavanja nije bio nimalo lak, imao je stalni strah da se suoči sa spoljašnjim svetom, dok su ga napetost i anksioznost stalno pratile. U centru je proveo 16 meseci nakon kojih je želeo da promeni svoj život i konačno pronađe posao.
"S obzirom da sam u filmskim, umetničkim krugovima klasičnim narkomanskim ponašanjem spalio sve mostove, izneverio mnoge ljude i stekao reputaciju neodgovornog, nestabilnog i nepouzdanog saradnika nisam ni pomišljao da nekog dovodim u neugodnu poziciju i molim za poverenje neophodno u bilo kojem pa tako i u umetničkom poslu", dodao je Nikola.
Tako je u svojoj četrdeset prvoj godini, na podstrek oca, otvorio oglase za posao i krenuo u potragu. Prvi oglas na koji se javio bio je upravo posao pomoćnog radnika u magacinu. Iako je mislio da ga ni tu neće shvatiti ozbiljno i zaposliti, desilo se upravo suprotno.
"Mislim da ni on ni ja nismo verovali da će naš mali eksperiment potrajati duže od nekoliko dana, no jedna od najvažnijih stvari kojoj me naučio boravak u komuni upravo je strpljenje iz kojeg proizlazi upornost, a zatim i želja da se boriš, da izdržiš i da se probijaš baš onda kad je najteže i kad se pobeda čini nemogućom", istakao je Zagrepčanin.
U ovim trenuticima brobe sa samim sobom često mu je pomagala književnost. Nije želeo da udustane i činio je sve da svoj dosadašnji način života ostavi iza sebe.
"Ne kažu bez razloga da je najmračnije tik pred zoru. U tim trenucima često bih se setio čileanskog pisca Roberta Bolana koji je stvari sažeo otprilike ovako: Znati unapred da je bitka izgubljena i usprkos tome izaći da se boriš - to je književnost. Ove sam reči ponavljao u sebi samo sam književnost zamenio životom što i nije bilo daleko od istine jer sam između ovo dvoje od detinjstva stavljao znak jednakosti", govori Nikola.
Borba sa zavisnošću
Nakon 15 godina neprekidnog drogiranja Nikola je uparvo u centru za odvikavanje prošao najteži period i suočio se sa brojnim strahovima. On se posle određenog vremenskog perioda "skinuo" sa opijata, koje je kupovao na ulici i na taj način bežao od najvećeg narkomanskog straha, apstinencijske krize.
"Trebalo je proći četrdeset i pet besanih dana i noći tokom kojih mi se činilo da osećam vlastite kosti kako se šire, pulsiraju i rastu, kada su paralizirajuća bezvoljnost, sveopšta nemoć i koncentrisani očaj, svaki moj pokret, svaku misao i svaku radnju pretvarali u himalajski napor i pitanje života i smrti, krhki balans nad ambisom ništavila. Sećam se da sam tada jasno i precizno shvatio da želim živeti, da u meni još postoji snage, volje i nade", istakao je Nikola.
U magacinu voća i povrća u kom trenutno radi temperatura je oko pet stepeni, nema dnevnog svetla i hladno je kao pod zemljom, pa Strašek voli u šali da ga nazove "rudnik". Prema njegovim rečimamagacin mu je uneo red u život, a ovo je ujedno i prvi posao uz koji mu idu staž i penziono.
"Otkako sam izašao iz centra pokušavam da se držim nekoliko osnovnih stvari koje sam naučio ponajviše iz grešaka drugih, grešaka koje su tamo proživljavali i preživljavali braća zajedničari. Radim i čist sam, imam devojku koja s tim svetom nema veze, pa me srećom upozori, centrira i stavi u perspektivu jer ono što je meni najnormalnije i rutina često se nalazi sasvim izvan rezervata prihvatljivog ponašanja", rekao je Nikola.
Ljubav prema književnosti
Pisanje, poeziju i film zavoleo je uz majku, budući da je ona bila istoričarka umetnosti i bibliotekarka. Bilo mu je samo pet godina kada je sa njom odlazio u bioskop da gleda filmove Miloša Formana.
"Mama je čitala kao da joj život zavisao od toga. Ovo nije samo metafora, jer je radila u biblioteci i ja sam često nakon škole dolazio k njoj i izgubljen u lavirintu polica, s knjigom u ruci, čekao da završi. Pišem od malena, a porodični stan pun je beleški, započetih priča i nedovršenih rečenica", istakao je Nikola.
On svoje pesme već duže vreme objavljuje na Fejsbuku, a nedavno je dobio i Post scriptum, nagradu za književnost na društvenim mrežama. Uskoro će biti objavljen i Nikolin prvi roman. Rukopis je više-manje završen, a ima i izdavača. Roman se delom zasniva na autobiografskim momentima, a kako kaže ovaj Zagrepčanin, još je rano da se o njemu detaljnije priča.
BONUS VIDEO:
(Mondo/Buka)