Njegov život nije počeo u toplom majčinom zagrljaju, već u tišini porodilišta, gde je ostavljen svega tri dana nakon rođenja.
Oca Ibrahima nikada nije upoznao, a detinjstvo je proveo u domu za decu bez roditeljskog staranja – među hladnim zidovima koji poznaju dečju tugu, ali ne mirišu na dom.
Bez ičijeg zagrljaja kao sigurnog utočišta, Amir je od najranijeg detinjstva naučio da se oslanja samo na sebe. Godinama je živeo sa bolnim pitanjem zašto ga je majka napustila, ali vaspitači u domu nisu imali odgovor. Ipak, najveći i najteži preokret u njegovom životu dogodio se na njegov 18. rođendan.
Čim je postao punoletan, Amir je odlučio da ode pravo na njena vrata, želeći da sazna da li je svojoj majci potreban makar sada, kada je odrastao čovek, ako joj već nije bio potreban kao dete.
Dočekao ga je bolan prizor koji ga je potpuno slomio. Majka mu je hladno rekla da je taj dan za nju sasvim običan i da ne zna zašto je došao. Sa njene strane nikada nije bilo emocija.
Tada je odlučio da zauvek stavi tačku na njihov odnos, okrene leđa njenom pragu i sam se izbori za svoj život. Rekao joj je da će joj se osvetiti, ali je umesto mržnje izabrao papir i olovku.
Nakon odlaska iz doma, suočen sa teškom borbom za egzistenciju, Amir je sa 17 godina otišao da radi u Nemačku. Tamo je, kroz suze i nepravdu, odlučio da napiše knjigu o svom odrastanju. Njegovo delo nije optužnica, već svedočanstvo i svojevrsna terapija.
Svojom knjigom poslao je snažnu poruku svim mladim ljudima da cene ono najvrednije što imaju – zdravu porodicu i roditeljsku ljubav.
(Noviživot.net/MONDO)