- Muškarac koji je 2022. ležao u Jankomiru tvrdi da je na odeljenju doživeo vređanje, prisilno davanje lekova i ponižavanje. Kaže da mu je jedino psihološkinja pomogla da bude premešten.
- Njegovo svedočenje objavljeno je posle smrti 32-godišnjeg Kristijana Josipa Periša, zbog koje su četvorica medicinskih tehničara završila u pritvoru zbog sumnje na teško ubistvo.
Nakon smrti 32-godišnjeg Kristijana Josipa Periša u Klinici za psihijatriju "Sveti Ivan" u Jankomiru, oglasio se muškarac, koji je 2022. godine ležao na istom odeljenju. Zbog sumnje na teško ubistvo Periša, četvorici medicinskih tehničara određen je pritvor.
Muškarac, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da je i ranije nameravao da javno ispriča šta je doživeo, ali se pitao šta može sam protiv velikog sistema.
"Nije mi išlo na ruku ni to što sam bio pacijent. Ali sad, kad se dogodilo ovo sa ovim dečkom, neke stvari moraju da se isteraju na videlo“, započeo je, piše Index.
U Jankomir se javio 13. januara 2022. godine, tokom teške depresivne epizode. Tog jutra je odvezao tadašnju devojku na posao, a zatim otišao kod roditelja. Majka mu je, videvši kako izgleda, rekla da mora da potraži pomoć. Kaže da je i sam bio svestan da više ne može da funkcioniše.
Ponovo je seo u automobil i odvezao se u bolnicu, na prijemno odeljenje urgentne službe. Tamo je rekao da ne želi da se ubije, ali da više ne može da živi "kao ljuštura onoga što je nekada bio".
"Počeo sam da se tresem od straha"
Nakon prijema upućen je na Odeljenje 11. Dočekao ga je tehničar koji mu je ljubazno rekao da će sa njim razgovarati doktorka.
"Tada sam osetio olakšanje. Prvi put posle nekoliko meseci pomislio sam da će biti bolje i da neko može da mi pomogne", rekao je.
Međutim, pošto je u hodniku čekao oko pola sata, iz ordinacije je izašla doktorka i počela da ga vređa.
"Šta ti ovde tražiš, hoćeš da vidiš ko su ovde pravi šizofreničari", rekla mu je tada
"Počeo sam da se tresem od straha, uopšte mi nije bilo jasno šta se događa, kao da sam upao u film“, priča on.
Tvrdi da se doktorka potom okrenula prema tehničaru i rekla: "Vidi kako je paranoičan, sad će da se leči kako ja kažem".
On navodi da mu je zapretila da će mu "dati injekciju Leponeksa". Odgovorio joj je da to ne želi i da samo hoće razgovor.
"Dali su mi Leponeks u tabletama. To je antipsihotik, uopšte ne znam zašto su mi ga dali. Sarađivao sam jer sam se plašio da će me vezati", rekao je.
Nakon toga je, kako navodi, bio potpuno omamljen sve do večeri.
Nadležna agencija za lekove navodi da je Leponeks antipsihotik koji se primenjuje uglavnom za lečenje šizofrenije otporne na druge lekove i kod određenih psihotičnih poremećaja povezanih sa Parkinsonovom bolešću, a može izazvati jaku omamljenost i sedaciju.
"Taj osećaj bespomoćnosti, to je nezamislivo"
Tehničar ga je, tvrdi, pošto je popio lek, uhvatio pod ruku i na silu odvukao u sobu. Seća se samo delova puta od sobe do trpezarije, udaljene oko 25 metara.
"Sećam se da sam se srušio ispred trpezarije, a sledećeg jutra sam se probudio u krevetu", navodi on.
Prva tri dana, tvrdi on, niko od osoblja nije progovorio sa njim. Davali su mu razne lekove, a uveče su mu davali risperidon u rastvoru koji su mu špricom ubrizgavali u usta kako bi bili sigurni da ga nije ispljunuo. Nije bio u stanju da ustane iz kreveta.
"To je bila tortura, taj osećaj bespomoćnosti je nezamisliv", objašnjava on.
Četvrtog ili petog dana, tokom vizite, gušio se u suzama i preklinjao osoblje da razgovara sa njim jer mu je od dolaska u bolnicu bilo deset puta gore. Pored doktorke, u poseti su bili medicinska sestra i tadašnji direktor bolnice. On tvrdi da je umesto razgovora, doktorka dobacila: "Vidi ga što plače nad svojom sudbinom".
Nakon što je nedelju dana molio osoblje da nešto preduzme jer mu se stanje pogoršavalo, odlučili su da mu daju drugu injekciju. Tvrdi da su mislili da simulira i da odbija terapiju, iako ga je tehničar svaki put kontrolisao. Kada je odbio injekciju, zapretili su mu vezivanjem i davanjem leka na silu, pa je na kraju pristao.
"Jedina osoba koja me je saslušala bila je psihološkinja"
Pacijent navodi da je svakodnevno plakao u hodniku pored sobe za odmor lekara i tehničara, dok su oni samo prolazili pored njega.
"Jedina osoba na tom odeljenju koja me je saslušala bila je psihološkinja. Da nije bilo nje, ne znam šta bi se desilo. Ona je pritiskala lekare da nešto preduzmu", priča on.
Posle 35 dana provedenih na tom odeljenju, psihološkinja se, prema njegovim rečima, izborila da ga premeste. Lekar na novom odeljenju tada mu je saopštio da je dobio pogrešnu dijagnozu.
Na to odeljenje je, kako kaže, stigao potpuno istraumiran i u početku nije mogao da komunicira sa lekarima.
"To je bila borba za goli život. Mislio sam da mi više nema spasa", rekao je.
Dodaje i da je odnos tehničara prema pacijentima često bio ponižavajući. Kao primer navodi nedeljne sastanke pacijenata i tehničara, gde je jedan od zaposlenih redovno govorio pacijentima da su nesposobni za rad i život, da su neradnici i da ništa ne vrede.
"U zoološkom vrtu bi se ophodili sa više poštovanja nego što su oni prema nama", naveo je.
"Bilo mi je bolje tek kad sam promenio lekara“
U bolnici je ukupno proveo više od šest meseci. Kada je otpušten, procenjuje da se osećao tek oko 20 odsto bolje.
Pravi oporavak počeo je tek 2024. godine, kada je pronašao novog lekara koji ga je postepeno skinuo sa dotadašnje teške kombinacije medikamenata i uveo mu adekvatnu terapiju. U međuvremenu je, dodaje, izgubio vezu i prekinuo kontakt sa pojedinim prijateljima.
Ističe da lekari moraju da prilagode pristup svakom pacijentu pojedinačno, a ne da sve tretiraju na isti kalup.
"Pre bih izabrao da završim u logoru nego da se ikada više tamo vratim", zaključio je.
BONUS VIDEO: