Koliko će Srbiju koštati pad Agrokora?

Kada su se stvarali i trošili milioni evra biznis je bio privatan ali sada, kada je dogorelo do nokata, dugovi bi mogli da postanu svačiji - tj. konkretno i poreskih obveznika. U privatan biznis umešale su se države, i to na najgori mogući način - srozavajuči svoje pravne sisteme donoseći "posebne zakone".

Hrvati su odmah doneli tzv. Lex Agrokor, a Slovenci spremaju svoj odgovor - Lex Merkator.

Za to vreme, u centrali Agrokora u Zagrebu požar pokušava da ugasi novi državni prinudni upravnik Ante Ramljak, a za kontrolu panike u kćerkama firmama pobrinuće se novi direktori. Već je došlo do promena u samom vrhu slovenačkog Merkatora, hrvatskog Konzuma, srpskog Dijamanta...

Prinudna uprava treba da sagleda situaciju, a potom bi trebalo da se izabere firma koja bi predložila i vodila proces restrukturisanja. Ivici Todoriću i top menadžmentu je rečeno da ne dolaze na posao, već će ih zvati kad zatreba.

ŠTA ČEKA SRPSKE FIRME

Tektonski su poremećaji u Hrvatskoj privredi, ali trese se i u Srbiji. Ovde je Agrokor kroz privatizaciju i preuzimanje došao u posed nekoliko značajnih firmi koje dobro posluju. U portfoliju su Merkator S (maloprodajni lanci Merkator, Idea i Roda), zatim zrenjaninski Dijamant (ulje, margarin), beogradski Frikom (sladoled, smrznuto voće i povrće), Kikindski mlin (brašno i testenine), Nova sloga (sušeno povrće, začini) i MG Mivela (mineralna voda) iz Trstenika, i beogradska firma koja izdaje Super karticu.

Dobre vesti iz Zagreba očekuje ne samo 12.000 zaposlenih (samo u firmi MERKATOR S njih 9.600) u ovim preduzećima u Srbiji, već i 660 dobavljača Agrokora.

Njima hrvatski gazda zasad, prema prvim javnim tvrdnjama srpskih vlasti, duguje 60 miliona evra. To je mnogo manje nego kolegama u BiH, gde se duguje oko 125 miliona evra. Međutim, verovatno su iznosi u obe procene veoma potcenjeni, možda i pet ili deset puta.

Zebnja postoji iz najmanje dva razloga. Iako se radi o kvalitetnim i dobrostojećim firmama koje imaju "i proizvod i kupca", njihova sudbina je usko vezana za matičnu firmu s druge strane granice. Pre svega, zbog toga što ovdašnje firme garantuju za Agrokorove dugove. Tako, prema pisanju medija, Dijamant garantuje za 46 miliona evra, a Merkator S za 102 miliona evra Agrokorovih investicija.

Nenad Gujaničić, berzanski analitičar iz vodećeg domaćeg brokerskog društva Wise broker (nekad Senzal, pa BDD KBC Securities), za MONDO kaže da firme Agrokora u Srbiji jesu dobre, ali i da su opterećene obavezama i hipotekama i velikim potraživanjima. Tu, u sadašnjoj situaciji, može biti ozbiljnih problema sa nedostakom tekućeg novca (likvidnošću).

"Imamo izveštaj sa Beogradske berze Dijamanta koji pokazuje da su potraživanja, verovatno najviše prema Agrokoru, u 2015. godini bila 20 miliona evra, a da su prošle godine bila 40 miliona. Sada su verovatno još veća, i situacija u matičnoj firmi može dramatično da utiče na njih", kaže Gujaničić.

Drugi je razlog mogućnost da Agrokor u nevolji počne da izvlači preko potreban keš iz firmi preko granice, što bi destabilisalo poslovanje srpskih firmi. Iako su takvu mogućnost preventivno odbacili i srpski i slovenački premijer, Aleksandar Vučić i Miro Cerar, tu vlade malo šta mogu da urade, i "lex specijalisi" su više za javnost, i eventualno međunarodne pravne sporove, nego što mogu zaistada pomognu.

To potvrđuje i Ivan Nikolić iz saveta guvernera NBS, koji kaže da postoji više legalnih načina da se kapital firmi odliva u matično preduzeće koje je u drugoj državi i NBS nema mehanizme da to spreči, ukoliko ne budu donete drugačije odluke.

"Sada je moguće samo pojačati nadzor da ne dođe do nekih zloupotreba", kaže Nikolić.

Ne treba smetnuti s uma ni srpske primere firmi koje su imale i tržište i dobar proizvod, i izgledale više nego solidne, a ipak su otišle u stečaj. Navešćemo samo dva imena Banini iz Kikinde (svi se sećamo keksa "noblice") i Beohemiju iz Zrenjanina (deterdženti "duel" i "spin").

A kakva je situacija u srpskim, ali i bosanskim i slovenačkim Agrokorovim firmama, teško da ćemo znati pravovremeno, jer je prinudna uprava brže-bolje zabranila komunikaciju ("medijske aktivnosti") i bilo kakve pregovore "u lokalu". To važi i za najviši nivo, pa je čak otkazan prvi sastanak premijera Federacije BiH Fadila Novalića i ministra spoljne trgovine i ekonomskih odnosa BiH Mirka Šarovića sa direktorom Konzuma u BiH Tomislavom Bagićem i članovima uprava četiri firme kćerke Agrokora u BiH. Sastanak je naknadno ipak održan, ali samo da bi se druga strana umirila obećanjima, bez konkretnih (i obavezujućih) dogovora.

"Pouka je da sada nema kud - dozvolilo se da 'balkanski model' tajkunske kompanije koja se preko političkih veza štiti od konkurencije i toliko uznapreduje da na kraju mora da je spašava država. Ali, izvesno je da ovakvom Agrokoru nema spasa. Moraće da se rasparča ili po tržištima (zemljama regiona) ili po delatnostima, ali ceo ne može da opstane čak ni uz pomoć država", kaže Gujaničić.

LEX AGROKOR SPORAN I HRVATIMA

Vlada Hrvatske je uradila "nezamislivo" - donela je poseban zakon samo da bi mogla da uvede prinudnu upravu u jednu privatnu firmu - "Zakon o postupku izvanredne uprave u trgovačkim društvima od sistemskog značaja za Republiku Hrvatsku", u javnosti odmah nazvan pravim imenom Lex Agrokor (sećamo se i srpskog Lex specijalisa Slobodana Miloševića zbog pokradenih lokalnih izbora 1996. godine).

Tako je donesen specijalan zakon za "specijalnu" firmu u Hrvatskoj (a, bogami, i u regionu), prema kojem se postavlja prinudna (izvanredna) uprava ali i poveriocima zabranjuje prinudna naplata dugova, pokretanje i vođenje parničnih postupaka, upravnih sporova i postupaka koji se tiču osiguranja. Zabrana ne samo da važi za banke, kojima Agrokor duguje gomile novca, ili male i velike firme kojima se novac duguje za robu isporučenu trgovinama, već i za same Todorićeve radnike. Znači, ako prinudna uprava proceni da plate moraju dole da bi se spasila firma (ili da se uopšte ne isplaćuju) stvar ne može na sud.

Da je interes hrvatske vlade jedno, a prava i pravednosti drugo, odmah je pokazala je i reakcija struke. Samo četiri dana od donošenja Lex Agrokor Ustavnom sudu je poslat i prvi predlog za ocenu ustavnosti (podnosilac doktor prava i medijski analitičar Goran Vojković).

Lepe reči o zakonu nema ni sudija Trgovačkog suda, Mislav Kolakušić, koji je zgrožen time da se zakon donosi za jedno jedino pravno lice. On kaže da je "u ovom zakonu sve loše", da su ga "napisale potpuno nepoznate osobe" a da nije konsultovan niti jedan od pedesetak stručnjaka koji se u Hrvatskoj bave stečajevima. Naglašava da zakon krši Ustavni zakon, a prvenstveno pravo vlasništva jer "potraživanje je jednako vlasništvu".

KAD JE VEĆ DOŠLO DO DUVARA...

U "slučaju Agrokor" Vlada Hrvatske je donela par ekselans političku odluku ("najveća mirnodopska odluka neke hrvatske vlade od rata naovamo"), a to znači da će se i uspeh ili neuspeh restrukturisanja odraziti i na sudbinu same vlade. Ali, to ne znači da je politički posao gotov.

Premijer Andrej Plenković nije novinarima odgovorio na pitanje šta će Vlada uraditi ne dođe li do dogovora među poveriocima (za svaku odluku mora biti konsenzus odbora poverilaca) pa javnost očekuje (ne nada se ali očekuje) da će vlada pre dati i direktno pare iz državne kase nego da dozvoli bankrot Agrokora.

A para da fali - fali. Banke su, po donošenju Lex Agrokora, Izrazile spremnost da daju 150 miliona evra novih kredita. Situacija ni tu nije čista, jer je prinudna uprava odbila ruski zahtev da će dati novih 150 miliona ako se prvo njima vrati stari kredit. Sada će, navodno domaće banke obezbediti 80 miliona a "spremne su i međunarodne banke i institucije", tvrdi Ramljak.

Ali i prvobitnih 150 miliona je tek polovina sume koja se pominjala u prethodnoj (propaloj) fazi tzv. stendstil sporazuma Agrokora i banaka poverilaca. A tih 300 miliona potrebno je da bi Agrokor samo održavao pune police i plaćao kamate na dug koji je dostigao 6 milijardi evra (a 3,2 milijarde dospevaju na naplatu do 2021. godine). Samo kamate koje idu u Erste banku, Privrednu banku Zagreb, Rajfajzen bank Austrija, Sberbank, VTB Bank i Zagrebačku banku, za 2017. iznose 340 miliona evra.

Jer, ako police ne budu pune i prodaja opadne, propada ceo sistem. U prihodima Agrokora maloprodaja u trgovinskim lancima je gotovo 80 odsto prihoda celog sistema, na poljoprivrednu proizvodnju otpada oko 17 odsto, a ostatak su tek "poslići" - kiosci, medicinske laboratorije, IT firme, biznis sa elektronskim otpadom, građevinarstvo...

Jeste da je Vlada Hrvatske povukla neprincipijelan potez, koji nikako nije u skladu sa propagiranom tržišnom ekonomijom, ali pitanje je da li je (sada) mogla da uradi bilo šta drugo.

Jer, ne radi se samo o miljeniku svih vlasti Ivici Todoriću, niti o 35.000 radnika koji rade u njegovim firmama u toj zemlji, već o tome da gigant Agrokor pravi 16 odsto BDP-a čitave zemlje, i drži dobar deo izvoza. A kad se pogleda ceo sistem, svi poljoprivredni dobavljači i uvoznici koji posluju sa Agrokorom, brojke su znatno veće.

Agrokor je toliko proširen poljoprivrednim krvotokom Hrvatske, da je čak dve trećine gazdinstava vezano za taj koncern. Mnogim firmama Agrokor je, ako ne jedini, a ono najveći kupac. Novosadski portal Radija 021 navodi primer fabrike đubriva iz Kutine, koja je Agrokoru prodavala 70 odsto proizvodnje. Ova će teško naći novog/boljeg kupca jer uvozna su đubriva kvalitetnija.

I tu se vidi još jedan razlog zašto Vlada pomaže, i pomagala je Agrokoru - hrvatska poljoprivreda i prehrambena industrija još nisu ravne zapadnoevropskoj, te takva roba ne bi mogla tako lako da se nađe na policama konkurenata nemačkih Lidla i Kauflenda (grupa Švarc) ili austrijskog Špara. Uzgred, Lidl se kod međunarodnih banaka i institucija zadužuje po kamati od 1 (slovima jedan) odsto, a Agrokorova prosečna kamatna stopa je bila 9,6 odsto.

IMA LI ŠTA DA SE PRODA?

Ako Vladin očajnički pokušaj spasavanja propadne, a rok "izvanredne uprave" je zakonom ograničen na petnaest meseci, Agrokor ide u stečaj. Pojedini ekonomisti smatraju da je tako već trebalo da bude, da se imovina rasproda i namire poverioci, ali pitanje je ima li išta u Agrokoru da se (ras)proda.

Osnovni kapital firme je samo milijarda evra, a za ogromne dugove garancije su davale upravo firme iz sistema, čak firme iz drugih zemalja. U javnosti je već dat primer Jamnice, najvećeg hrvatskog proizvođača mineralne vode i bezalkoholnih pića, u čijem sastavu su fabrika vode u Pisarovini i u Svetoj Jani, zatim punionica voćnih sokova Juicy, ali i punionica vode Sarajevski kiseljak u BiH, i Fonyodi u Mađarskoj.

Za Jamnicu je navodno Koka-kola bila spremna da plati pola milijarde evra, ali ispostavilo se da je ovo preduzeće praktično rasprodato. Naime, Jamnica kao i druge Agrokorove firme ima unakrsne garancije za tuđe kredite - korporacijske, garancije akcijama i garancije imovinom.

"Na Zagrebačkoj berzi od početka Agrokorove krize cena akcije Jamnice, a time i vrednost kompanije, je pala na trećinu. Ta i druge kompanije se svakako mogu prodati, ali je pitanje u kojoj se meri tim parama mogu namiriti poverioci", kaže Nenad Gujaničić.
Sam Koncern Agrokor je zadužio 90 odsto svoje vrednosti neobičnim obveznicama znanim pod akronimom PIK (payment in kind), koje dospevaju sledeće godine, kada je 2014. kupovao Merkator.

Radi se o obveznicama za čiju naplatu se garantuje imovinom, pa ako izdavalac Adria Group holding iz Holandije (čiji je vlasnik Todorić, a koja je većinski vlasnik hrvatskog Agrokora) ne vrati dug do 8. juna 2018. godine, akcije Agrokora automatski prelaze u ruke kupca obveznica. U tom slučaju se malo šta pita i sama hrvatska vlada, kao i slovenačka i srpska.

ZAŠTO JE (SADA) PAO AGROKOR?

Zašto je pao Agrokor, odnosno zašto sada? Prosto rečeno, kao i sve gigantske firme (u ovoj je zaposleno 60.000 ljudi u tri zemlje) Agrokor nije pao kada su dugovi došli do guše, već kada su poverioci prestali da veruju da će (ikada) moći da im vrati pare. Jer, da je drugačije, Agrokor bi otišao "pod led" mnogo ranije, bar pet do deset godina ranije, pošto je ova firma sve vreme "na ivici noža" što se tiče zaduženja i likvidnosti. Ali, zarad širenja poslovanja na region i bolje zaposlenosti domaćih ljudi i kapaciteta, gledalo mu se kroz prste.

Agrokorova muljaža na veliko bila je dugo "javna tajna" u finansijskim krugovima. Miljenik svih dosadašnjih vlada Todorić je mogao da izdaje menice i za neplaćenu a preuzetu robu, i kao kolateralne garancije za uzete kredite. I ne samo to, država ga je dugo prikriveno finansirala preko dobavljača, faktoring društava (firme za otkup dugova) i kupovinom njegovih vrednosnih papira. Sada je, narodski rečeno, pukla tikva, a sve mahinacije su se prosule pred javnost kada su Rusi, odnosno Sberbank i VTB banka, "povukle ručnu" i rekle da ne žele više da finansiraju Todorića.

Agrokor je javno pao u trenutku kada je ruski ambasador u Zagrebu Anvar Azimov proglasio kompaniju nesposobnom da vrati dugove.

A da se sve znalo, znalo se. Agrokoru su propast, na primer, predvideli slovenački ekonomisti u ljubljanskom "Dnevniku" još pre pet godina, u vreme kada se najavljivala kupovina Merkatora (ostvarena 2014. za 550 miliona evra).

Todorićeva IMPERIJA: Ostrvo, jahte, vile...

U svojoj analizi Agrokorovih finansijskih izveštaja iz 2010. godine, profesori Velimir Bole i Janez Prašnikar, te asistent Domen Trobec s Ekonomskog fakulteta u Ljubljani, su zaključili da je već tada Agrokor ostvario negativan novčani tok iz poslovnih aktivnosti, odnosno novčani tok od redovnog poslovanja, a da je za neophodnu dokapitalizaciju (potrebnu za kupovinu Merkatora) imao malu mogućnost dodatnog zaduživanja i to uz veoma loše uslove.

To se potvrdilo jer Agrokor danas plaća najskuplje kamate u Evropi - neke su čak 16% - i sav novac od prihoda ide bankama. Upozorenja iz ovog novinskog članka u Sloveniji nisu imala puno odjeka.

Doduše, nisu imala ni u Hrvatskoj, iako je Željko Kardum, bivši portparol Zagrebačke berze godinama u novinskim kolumnama i TV nastupima pitao zašto se polovina novca koja se uplaćuje u državni penzijski fond (kroz kupovinu obveznica) svake godine "prorajta" (rasipnički potroši) "na preduzeće koje u zadnjih dvadesetak godina nikad nije poslovalo bez gubitka" (Agrokor).

A u Srbiji? O svojevremenim mlakim odjecima spajanja lanaca Merkator, Idea i Roda u jedan konglomerat koji praktično, ali ne i zakonski, ima maloprodajni monopol u Srbiji, ne vredni ni trošiti reči.