Srčani udar je najčešći uzročnik karošija - smrti zbog prekomernog rada, koja veoma često pogađa predane japanske radnike.
Srčani udar je najčešći uzročnik karošija - smrti zbog prekomernog rada, koja veoma često pogađa predane japanske radnike.
Jusuke Akabane je počeo da strepi za svoj život nakon što su, jedan za drugim, na poslu kolabirala četvorica njegovih kolega, svi u 40-im godinama života. Oni su imali preko 300 sati prekovremenog rada mesečno kao menadzeri u prodavnicama.
Akabane, koji je agenicji DPA izjavio da se razboleo zbog preteranog rada, uspeo je da izbegne smrt i upozori svoje kolege na potencijalne opasnosti od "karošija" u trenutku kada japanska industrija ponovo doživljava ekspanziju.
Karoši je plašio japanske radnike tokom ekonomskog buma krajem 80-ih i početkom 90-ih, da bi sada ponovo počeo da uzima svoj danak. Prema izveštaju Ministarstva rada, za poslednjih 12 meseci je prijavljeno 142 slučaja karošija, dok je broj samoubistava dostigao rekordnu cifru od 81 slučaja - dvostruko više nego 2003. godine.
I broj obolelih od depresije, izazvane prekomernim, iscrpljujućim radom, dostogao je rekordnih 268 slučajeva - za 30,7 odsto više nego prethodne godine.
Radnici na menadžerskim pozicijama poput Akabanea često su žrtve ogromnog pritiska na poslu. Preduzeća kombinuju sve veće troškove proizvodnje i smanjenja radne snage na račun menadžera, koji moraju da rade duže da bi na taj način nadoknadili nedovoljan broj radnika.
Akabane navodi da on i njegove kolege nisu mogli da odsustvuju sa posla zbog bolesti zato što su strahovali da bi mogli da budu otpušteni. Ministarstvo rada je nedavno obelodanilo podatak da je, u fiskalnoj 2007. godini, broj žalbi na maltretiranje na poslu poraslo za 27,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu.
"Smrt mojih kolega mi je otvorila oči", izjavio je Akabane na nedavno održanom simpozijumu u Tokiju, na kojem je raspravljano o porastu karošija i ugrožavanju zdravlja zbog preteranog rada.
Fumijoši Šimizu (28) napustio je posao menadžera u nacinalnom lancu prodavnica, posle 14 meseci žestokog rada kada mu je dijagnostikovana depresija.
On je svakog meseca imao više od 300 sati prekovremenog rada za koje nije dobijao ni paru, izuzev redovne mesečne plate koja je iznosila 210.000 jena (1.300 evra) i šturog pisma o unapređenju svaki put kada bi bio preraspodeljen da radi u drugoj radnji.
Osim što su ga non stop zivkali telefenom - i danju i noću - Šimizu je morao da rešava probleme u radnji koja je radila 24 časa, da upisuje podatke u registar, da razmešta robu na police, pa čak i da čcisti pod kad god bi neko od honorarnih radnika dao otkaz.
Prema njegovim rečima, nedostatak sna, fobija od telefonskog zvona i pritisak nadređenih da poveća profit uticali su na to da se razboli.
"Prema meni su postupali kao da sam rob, a ne službenik kompanije", izjavio je on na simpozijumu, saopštavajući da je kompaniju tužio zbog neisplaćenog prekovremenog rada, vrednog 4,5 miliona jena.
Menadžeri bi trebalo, navodi japansko Ministarstvo rada, da imaju klizno radno vreme i da imaju olakšice u skladu sa svojom funkcijom.
Stvarnost je, na žalost, sasvim drugačija, jer većina japanskih menadžera, posebno oni u maloprodajnim preduzećima, dobijaju - umesto ekstra novca za ekstra posao - ekstra kritiku za pad nivoa prodaje. Po japanskom zakonu, zaposleni ne bi smeli da rade više od 40 sati nedeljno i da nemaju više od 45 sati prekovremenog rada mesečno. Već 80 sati mesečno prekovremenog rada smatra se rizičnim za oboljevanje od karošija.
U poslednje vreme, međutim, povećan je broj tužbi protiv poslodavaca, pa je tako i Hiroši Takano dobio od Mekdonaldsa novčanu nadoknadu u visni 7,5 miliona jena za neisplaćen prekovremeni rad.
(Tanjug)
Jusuke Akabane je počeo da strepi za svoj život nakon što su, jedan za drugim, na poslu kolabirala četvorica njegovih kolega, svi u 40-im godinama života. Oni su imali preko 300 sati prekovremenog rada mesečno kao menadzeri u prodavnicama.
Akabane, koji je agenicji DPA izjavio da se razboleo zbog preteranog rada, uspeo je da izbegne smrt i upozori svoje kolege na potencijalne opasnosti od "karošija" u trenutku kada japanska industrija ponovo doživljava ekspanziju.
Karoši je plašio japanske radnike tokom ekonomskog buma krajem 80-ih i početkom 90-ih, da bi sada ponovo počeo da uzima svoj danak. Prema izveštaju Ministarstva rada, za poslednjih 12 meseci je prijavljeno 142 slučaja karošija, dok je broj samoubistava dostigao rekordnu cifru od 81 slučaja - dvostruko više nego 2003. godine.
I broj obolelih od depresije, izazvane prekomernim, iscrpljujućim radom, dostogao je rekordnih 268 slučajeva - za 30,7 odsto više nego prethodne godine.
Radnici na menadžerskim pozicijama poput Akabanea često su žrtve ogromnog pritiska na poslu. Preduzeća kombinuju sve veće troškove proizvodnje i smanjenja radne snage na račun menadžera, koji moraju da rade duže da bi na taj način nadoknadili nedovoljan broj radnika.
Akabane navodi da on i njegove kolege nisu mogli da odsustvuju sa posla zbog bolesti zato što su strahovali da bi mogli da budu otpušteni. Ministarstvo rada je nedavno obelodanilo podatak da je, u fiskalnoj 2007. godini, broj žalbi na maltretiranje na poslu poraslo za 27,6 odsto u odnosu na prethodnu godinu.
"Smrt mojih kolega mi je otvorila oči", izjavio je Akabane na nedavno održanom simpozijumu u Tokiju, na kojem je raspravljano o porastu karošija i ugrožavanju zdravlja zbog preteranog rada.
Fumijoši Šimizu (28) napustio je posao menadžera u nacinalnom lancu prodavnica, posle 14 meseci žestokog rada kada mu je dijagnostikovana depresija.
On je svakog meseca imao više od 300 sati prekovremenog rada za koje nije dobijao ni paru, izuzev redovne mesečne plate koja je iznosila 210.000 jena (1.300 evra) i šturog pisma o unapređenju svaki put kada bi bio preraspodeljen da radi u drugoj radnji.
Osim što su ga non stop zivkali telefenom - i danju i noću - Šimizu je morao da rešava probleme u radnji koja je radila 24 časa, da upisuje podatke u registar, da razmešta robu na police, pa čak i da čcisti pod kad god bi neko od honorarnih radnika dao otkaz.
Prema njegovim rečima, nedostatak sna, fobija od telefonskog zvona i pritisak nadređenih da poveća profit uticali su na to da se razboli.
"Prema meni su postupali kao da sam rob, a ne službenik kompanije", izjavio je on na simpozijumu, saopštavajući da je kompaniju tužio zbog neisplaćenog prekovremenog rada, vrednog 4,5 miliona jena.
Menadžeri bi trebalo, navodi japansko Ministarstvo rada, da imaju klizno radno vreme i da imaju olakšice u skladu sa svojom funkcijom.
Stvarnost je, na žalost, sasvim drugačija, jer većina japanskih menadžera, posebno oni u maloprodajnim preduzećima, dobijaju - umesto ekstra novca za ekstra posao - ekstra kritiku za pad nivoa prodaje. Po japanskom zakonu, zaposleni ne bi smeli da rade više od 40 sati nedeljno i da nemaju više od 45 sati prekovremenog rada mesečno. Već 80 sati mesečno prekovremenog rada smatra se rizičnim za oboljevanje od karošija.
U poslednje vreme, međutim, povećan je broj tužbi protiv poslodavaca, pa je tako i Hiroši Takano dobio od Mekdonaldsa novčanu nadoknadu u visni 7,5 miliona jena za neisplaćen prekovremeni rad.
(Tanjug)
