Istraživanje u deset opština u Srbiji pokazalo da se prava iz radnog odnosa svakodnevno krše, a da radnici u strahu od gubitka posla i iz nepoverenja prema državnim institucijama slučajeve narušavanja tih prava najčešće nikome ne prijavljuju.
Radio sam u poznatoj stranoj kompaniji. Plata je bila dobra, ali sam na poslu ostajao i 16 sati dnevno. Mesečno sam imao oko 100 sati prekovremenog rada, od čega su mi plaćali samo 32 sata, a preko toga nisu smeli da iskažu na platnom spisku, pošto nije po zakonu, pa nisu ni isplaćivali, ispričao je jedan od građana u istraživanju o poštovanju prava iz radnog odnosa koje je uradio Centar za demokratiju.
Istraživanje je realizovano u deset opština u Srbiji i pokazalo je da se prava iz radnog odnosa svakodnevno krše, a da radnici u strahu od gubitka posla i iz nepoverenja prema državnim institucijama slučajeve narušavanja tih prava najčešće nikome ne prijavljuju.
Tako je građanin s početka teksta trpeo i radio prekovremeno sve dok mu, po isteku probnog rada, nije uručen otkaz sa obrazloženjem da njegove „radne i stručne sposobnosti“ ne zadovoljavaju. Nažalost, i oni koji svoje probleme prijave nadležnim službama od toga nemaju mnogo vajde, piše "Blic".
Nakon propasti matične firme, bivša radnica Robnih kuća „Beograd“ radila je deset meseci kod privatnika koji joj je platu davao „koliko je i kada je mogao“, a radni staž nije uplaćivao.
Kada je dotični „pokupio robu i pobegao“, nesrećna žena je prebačena na posao kod drugog privatnika koji je prodavao bebi opremu u prostorijama već očerupanih RK „Beograd“, takođe bez staža, ali s dodatkom u vidu ponižavanja pred mušterijama, sve do konačnog otkaza. Oba slučaja prijavljena su inspekciji, tužbe su u sudu, a kad će biti razmatrane - ne zna se.
Svetlana Vukomanović iz Centra za demokratiju kaže da je najveći problem u sudovima koji ne reaguju čak i u slučajevima na koje im ukaže inspekcija.
Imali smo primer gde je inspektor predložio prekršajnu kaznu od 800.000 dinara, a sud je poslodavcu dosudio opomenu i novčanu kaznu od 5.000 dinara. Za rad sudova, bar kada je reč o pravima zaposlenih, najčešći komentari koje smo čuli tokom višemesečnog istraživanja bili su "nema pomoći“ i "niko im ništa ne može“ - kaže Vukomanović, ističući da najveći broj slučajeva kršenja prava iz radnog odnosa ostaje neprijavljen, pre svega zbog straha ljudi od odmazde poslodavaca i gubitka posla.
Zbog tog straha mnogi pristaju da rade i u vrlo nebezbednim uslovima, pa je Srbija po broju nesreća na radu, posebno u građevinarstvu, u vrhu evropskih zemalja.
Osim što su poprilično neobavešteni o svojim pravima, zaposleni u Srbiji, kaže Svetlana Vukomanović, nisu naročito solidarni, zbog čega je mnoge slučajeve kršenja prava teško dokazati.
Tipičan primer je izuzetno raširena pojava prekovremenog rada preko zakonskog maksimuma koju je, kaže Vukomanovićeva, gotovo nemoguće dokazati na osnovu pojedinačne prijave.
"Kad god da banu nenajavljeni inspektori, naiđu na obrazloženje u stilu kod nas je radno vreme klizno i sl. A sve bi bilo drugačije da se grupa oštećenih radnika organizuje i zajednički dokumentuje slučaj" kaže Vukomanovićeva.
Na ovaj problem nedavno je ukazao i republički ombudsman Saša Janković rekavši da mnogi „poslodavci, pa čak i država, često koriste veliku ponudu radne snage da bi zaposlene ucenjivali, namećući im protivzakonite uslove rada i kršeći pravo na osmočasovno radno vreme“.
Prema primerima iz istraživanja Centra za demokratiju, poslodavci su u tome više („Šefica odeljenja u banci u kojoj radim očekuje da svaki dan radimo prekovremeno. Kad završimo posao u 17 časova ona kaže da uvek ima šta da se radi, a ako mi ne znamo, ona će da nas uposli.“) ili manje „suptilni“ („Radila sam u više prehrambenih prodavnica i svugde je bila ista priča - mala plata, neprijavljena, nema slobodnih dana, nema godišnjeg odmora i bolovanja.“)
Nije uteha, ali tranziciono izrabljivanje prisutno je i u drugim državama. Prema proceni Sindikata trgovine Hrvatske, prodavci su tokom 2007. odradili 53,5 miliona prekovremenih neplaćenih sati uštedevši poslodavcima 1,4 milijarde kuna (nešto manje od 200 miliona evra), a „Vjesnik“ je objavio listu SDP-a (Socijaldemokratska partija) na kojoj je pedesetak firmi u kojima se najviše krše radnička prava.
Iako slični spiskovi u Srbiji ne postoje, jer se problemom kršenja prava zaposlenih ne bave ni sindikati, ni država, a još manje političke partije i mediji, po ugledu na računicu hrvatskog sindikata trgovine, s dosta pouzdanosti može se utvrditi da prodavci u Srbiji godišnje „odrade“ preko 100 miliona neplaćenih prekovremenih sati i tako poslodavcima uštede više od 400 miliona evra.
Kako to u praksi izgleda, najbolje znaju radnici u malim trgovinskim radnjama koji u ogromnom broju rade neprijavljeni, mada ni situacija u velikim marketima nije mnogo bolja.
Računice pokazuju da prinudni prekovremeni rad blokira zaposlenje oko 45.000 novih radnika.
(MONDO)
Istraživanje je realizovano u deset opština u Srbiji i pokazalo je da se prava iz radnog odnosa svakodnevno krše, a da radnici u strahu od gubitka posla i iz nepoverenja prema državnim institucijama slučajeve narušavanja tih prava najčešće nikome ne prijavljuju.
Tako je građanin s početka teksta trpeo i radio prekovremeno sve dok mu, po isteku probnog rada, nije uručen otkaz sa obrazloženjem da njegove „radne i stručne sposobnosti“ ne zadovoljavaju. Nažalost, i oni koji svoje probleme prijave nadležnim službama od toga nemaju mnogo vajde, piše "Blic".
Nakon propasti matične firme, bivša radnica Robnih kuća „Beograd“ radila je deset meseci kod privatnika koji joj je platu davao „koliko je i kada je mogao“, a radni staž nije uplaćivao.
Kada je dotični „pokupio robu i pobegao“, nesrećna žena je prebačena na posao kod drugog privatnika koji je prodavao bebi opremu u prostorijama već očerupanih RK „Beograd“, takođe bez staža, ali s dodatkom u vidu ponižavanja pred mušterijama, sve do konačnog otkaza. Oba slučaja prijavljena su inspekciji, tužbe su u sudu, a kad će biti razmatrane - ne zna se.
Svetlana Vukomanović iz Centra za demokratiju kaže da je najveći problem u sudovima koji ne reaguju čak i u slučajevima na koje im ukaže inspekcija.
Imali smo primer gde je inspektor predložio prekršajnu kaznu od 800.000 dinara, a sud je poslodavcu dosudio opomenu i novčanu kaznu od 5.000 dinara. Za rad sudova, bar kada je reč o pravima zaposlenih, najčešći komentari koje smo čuli tokom višemesečnog istraživanja bili su "nema pomoći“ i "niko im ništa ne može“ - kaže Vukomanović, ističući da najveći broj slučajeva kršenja prava iz radnog odnosa ostaje neprijavljen, pre svega zbog straha ljudi od odmazde poslodavaca i gubitka posla.
Zbog tog straha mnogi pristaju da rade i u vrlo nebezbednim uslovima, pa je Srbija po broju nesreća na radu, posebno u građevinarstvu, u vrhu evropskih zemalja.
Osim što su poprilično neobavešteni o svojim pravima, zaposleni u Srbiji, kaže Svetlana Vukomanović, nisu naročito solidarni, zbog čega je mnoge slučajeve kršenja prava teško dokazati.
Tipičan primer je izuzetno raširena pojava prekovremenog rada preko zakonskog maksimuma koju je, kaže Vukomanovićeva, gotovo nemoguće dokazati na osnovu pojedinačne prijave.
"Kad god da banu nenajavljeni inspektori, naiđu na obrazloženje u stilu kod nas je radno vreme klizno i sl. A sve bi bilo drugačije da se grupa oštećenih radnika organizuje i zajednički dokumentuje slučaj" kaže Vukomanovićeva.
Na ovaj problem nedavno je ukazao i republički ombudsman Saša Janković rekavši da mnogi „poslodavci, pa čak i država, često koriste veliku ponudu radne snage da bi zaposlene ucenjivali, namećući im protivzakonite uslove rada i kršeći pravo na osmočasovno radno vreme“.
Prema primerima iz istraživanja Centra za demokratiju, poslodavci su u tome više („Šefica odeljenja u banci u kojoj radim očekuje da svaki dan radimo prekovremeno. Kad završimo posao u 17 časova ona kaže da uvek ima šta da se radi, a ako mi ne znamo, ona će da nas uposli.“) ili manje „suptilni“ („Radila sam u više prehrambenih prodavnica i svugde je bila ista priča - mala plata, neprijavljena, nema slobodnih dana, nema godišnjeg odmora i bolovanja.“)
Nije uteha, ali tranziciono izrabljivanje prisutno je i u drugim državama. Prema proceni Sindikata trgovine Hrvatske, prodavci su tokom 2007. odradili 53,5 miliona prekovremenih neplaćenih sati uštedevši poslodavcima 1,4 milijarde kuna (nešto manje od 200 miliona evra), a „Vjesnik“ je objavio listu SDP-a (Socijaldemokratska partija) na kojoj je pedesetak firmi u kojima se najviše krše radnička prava.
Iako slični spiskovi u Srbiji ne postoje, jer se problemom kršenja prava zaposlenih ne bave ni sindikati, ni država, a još manje političke partije i mediji, po ugledu na računicu hrvatskog sindikata trgovine, s dosta pouzdanosti može se utvrditi da prodavci u Srbiji godišnje „odrade“ preko 100 miliona neplaćenih prekovremenih sati i tako poslodavcima uštede više od 400 miliona evra.
Kako to u praksi izgleda, najbolje znaju radnici u malim trgovinskim radnjama koji u ogromnom broju rade neprijavljeni, mada ni situacija u velikim marketima nije mnogo bolja.
Računice pokazuju da prinudni prekovremeni rad blokira zaposlenje oko 45.000 novih radnika.
(MONDO)
