Gaduro, glupačo, nesposobni skote... neću se smiriti dok te ne uništim, reči su koje i danas odzvanjaju u glavi Snežane Tatarević, žrtve mobinga u državnoj firmi u koju je uzidala 28 godina života i besprekornog rada.
Gaduro, glupačo, nesposobni skote... neću se smiriti dok te ne uništim, reči su koje i danas odzvanjaju u glavi Snežane Tatarević, žrtve mobinga u državnoj firmi u koju je uzidala 28 godina života i besprekornog rada.
Ona je neustrašiva žena, jedna od retkih koje su od nadređenog pretrpele seksualno, fizičko, psihičko i socijalno šikaniranje, a koja 17 meseci od protivpravnog otkaza ima hrabrosti da glasno govori o svojoj patnji i mobiliše društvo da se suprotstavi sili moći, koja je u Srbiji odavno deo folklora.
"U najboljoj nameri da pomognete nekome, upropastite sopstveni život. Gotovo tri decenije sam besprekorno radila u Državnoj lutriji Srbije, da bih 1999. pokušala da pomognem kolegi iz 'Lutrije Kosova' da nakon izgnanstva ovde pronađe bolji život za svoju porodicu. Pomogla sam njemu i ženi da se zaposle i da nađu stan. Umesto zahvalnosti, dobila sam samo uvrede koje ne želim ni da izgovorim, a jednom prilikom je bio toliko nasilan, da sam bila prinuđena da pozovem policiju, koja je sve zabeležila", navodi žrtva mobinga.
"Tog dana bila sam u svojoj kancelariji, kada je on ušao. Uhvatio me je za grudi, prislonio uza zid i pokušao da me poljubi. Ja sam bila zaprepašćena. Uspela sam da se sklonim i pokušala na lep način da mu objasnim da tako nešto ne dolazi u obzir. Bili smo kućni prijatelji, poznavala sam njegovu suprugu i decu. Od tog trenutka počinje pakao. Više nisam mogla da se borim i uzela sam bolovanje. Da ironija bude veća, mene suspenduju, njega unaprede, i u tom periodu mi stigne otkaz uz obrazloženje da sam 'vređala direktora drugog privrednog subjekta'“, priča sagovornica "Blica".
Sada, kako sama kaže, jedva preživljava, jer već 17 meseci ne prima platu, a „Državna lutrija Srbije“, uprkos presudi Okružnog suda u Beogradu da je otkaz protivpravan i nevažeći, ne želi da je vrati na posao.
Kažu: „To je svršena stvar, sada ti ostaje samo to malo povlačenja po medijima.“ Ali, Snežana Tatarević se ne predaje.
Ona je, nažalost, samo deo crne statistike maltretiranih na radnom mestu.
Mobing u Srbiji odavno nije pojedinačna pojava, već pravilo i slika stanja u društvu. Ova reč, pozajmljena iz engleskog, koja doslovno označava rulju, masu i linč pojedinca, zapravo je nova reč za veoma staru pojavu.
To pokazuju i istraživanja koja su nedavno obavljena u našoj zemlji. Primera radi, svaki drugi radnik u prestonici bio je bar jednom šikaniran na poslu.
Psihičkom maltretiranju od nadređenih, ali i od kolega na istim poslovima, izložene su uglavnom žene starije od 35 godina, najčešće visokog obrazovanja, udate, koje imaju manje od deceniju radnog staža. Za razliku od žena, muškarci su žrtve samo nadobudnih šefova, ali ne i kolega. Pretpostavljeni raznim pritiscima, obimnim poslom, ali i nedozvoljavanjem godišnjih odmora i slobodnih dana maltretiraju mlađe, ali i starije muškarce, bez obzira na godine staža, nivo obrazovanja i bračno stanje.
Do ovakvih rezultata došla je dr sc. med. Mirjana Vuksanović, klinički psiholog, koja je obavila istraživanje o mobingu zaposlenih u Beogradu. Rezultati ovog istraživanja u potpunosti se poklapaju s rezultatima do kojih je došla i Vesna Baltazarević, koja je proučavala mobing u centralnoj i južnoj Srbiji. Dakle, mobing se beleži u svim područjima rada, među svim nivoima zaposlenih i u svim delovima Srbije.
Psiholog Vera Kondić, članica udruženja „No mobing“, u kome je utočište našla i Snežana Tatarević, za „Blic nedelje“ kaže da se udruženju dnevno javi šest-sedam osoba. Međutim, pozivi su znatno brojniji kada se priča o mobingu i udruženju „No mobing“ pojavi u medijima, tako da ih tada bude i više od 20.
"Sve je više žrtava mobinga. U našem iskustvu pokazalo se da ne postoji razlika maltretiranih prema polu, tako da nema posebnog profila žrtve, ali je činjenica da su to gotovo uvek veoma stručni radnici, čak izuzetni, jednom rečju, ljudi koji štrče. Svima njima se kao po pravilu šalje poruka da tu ne pripadaju i vrše pritisci da napuste svoje radno mesto", priča Kondićeva.
O načinima šikaniranja ona kaže da su takoreći beskrajni. Dosta često se radi o „sindromu praznog stola“, kada im je onemogućen rad, ponekad čak i fizičkim izdvajanjem od kolega s porukom „ne vidim te, ne postojiš“.
"Šikanirani retko imaju puno posla, a daleko češće rade poslove koji su ispod njihove stručne spreme. Nema puno seksualnih ili fizičkih nasrtaja, već su u pitanju pretpostavke o nasrtaju, aluzije na seks, ucene... Te seksualne aluzije su, razumljivo, učestalije kod žena, a rezultat je prekovremeno ostajanje na poslu kome je prethodilo neko seksualno ucenjivanje. Iako je broj seksualno šikaniranih muškaraca daleko manji, nedavno nam se javio i jedan gospodin koji je to doživeo", priča psiholog Vera Kondić.
Zakon kojim bi šikaniranje na poslu bilo sankcionisano ne postoji, a žrtava je sve više. Iako nadležna ministarstva govore o tome da je neophodno, po hitnom postupku, ubaciti mobing kao posebnu kaznenu kategoriju u Krivični zakon, to se još nije dogodilo. Međutim, šikanirani ne čekaju ionako spore reakcije nadležnih.
Prvi slučaj suđenja moberu vodi se pred Opštinskim sudom u Jagodini, a delo mobinga prekvalifikovano je u zlostavljanje i mučenje koje u zakonu postoji.
Na optuženičkoj klupi sedi Zoran Milovanović, urednik JIP „Novi put“, jer je, kako se navodi u optužnom predlogu, zlostavljao Ivanu Delić-Janković, novinara urednika rubrike ovog pomoravskog nedeljnika, i prema njoj postupao na način koji vređa ljudsko dostojanstvo.
Milovanović joj je govorio da je glupa, cepao joj tekstove, lomio stvari i iz kancelarije je isterao rečima: „Marš napolje, kupi prnje i tornjaj se“, navodi se u optužbi.
Ivana Delić je na sudu izjavila da je Ljubiša Vujić, direktor JIP „Novi put“, „slao kući jer Milovanoviću smeta njen smeh, miris i glas“ i da joj je rekao „da ne može da joj garantuje bezbednost na poslu jer Milovanović oštri noževe i čisti puške“. Optuženi je to demantovao. Borba se nastavlja!
(MONDO)
Ona je neustrašiva žena, jedna od retkih koje su od nadređenog pretrpele seksualno, fizičko, psihičko i socijalno šikaniranje, a koja 17 meseci od protivpravnog otkaza ima hrabrosti da glasno govori o svojoj patnji i mobiliše društvo da se suprotstavi sili moći, koja je u Srbiji odavno deo folklora.
"U najboljoj nameri da pomognete nekome, upropastite sopstveni život. Gotovo tri decenije sam besprekorno radila u Državnoj lutriji Srbije, da bih 1999. pokušala da pomognem kolegi iz 'Lutrije Kosova' da nakon izgnanstva ovde pronađe bolji život za svoju porodicu. Pomogla sam njemu i ženi da se zaposle i da nađu stan. Umesto zahvalnosti, dobila sam samo uvrede koje ne želim ni da izgovorim, a jednom prilikom je bio toliko nasilan, da sam bila prinuđena da pozovem policiju, koja je sve zabeležila", navodi žrtva mobinga.
"Tog dana bila sam u svojoj kancelariji, kada je on ušao. Uhvatio me je za grudi, prislonio uza zid i pokušao da me poljubi. Ja sam bila zaprepašćena. Uspela sam da se sklonim i pokušala na lep način da mu objasnim da tako nešto ne dolazi u obzir. Bili smo kućni prijatelji, poznavala sam njegovu suprugu i decu. Od tog trenutka počinje pakao. Više nisam mogla da se borim i uzela sam bolovanje. Da ironija bude veća, mene suspenduju, njega unaprede, i u tom periodu mi stigne otkaz uz obrazloženje da sam 'vređala direktora drugog privrednog subjekta'“, priča sagovornica "Blica".
Sada, kako sama kaže, jedva preživljava, jer već 17 meseci ne prima platu, a „Državna lutrija Srbije“, uprkos presudi Okružnog suda u Beogradu da je otkaz protivpravan i nevažeći, ne želi da je vrati na posao.
Kažu: „To je svršena stvar, sada ti ostaje samo to malo povlačenja po medijima.“ Ali, Snežana Tatarević se ne predaje.
Ona je, nažalost, samo deo crne statistike maltretiranih na radnom mestu.
Mobing u Srbiji odavno nije pojedinačna pojava, već pravilo i slika stanja u društvu. Ova reč, pozajmljena iz engleskog, koja doslovno označava rulju, masu i linč pojedinca, zapravo je nova reč za veoma staru pojavu.
To pokazuju i istraživanja koja su nedavno obavljena u našoj zemlji. Primera radi, svaki drugi radnik u prestonici bio je bar jednom šikaniran na poslu.
Psihičkom maltretiranju od nadređenih, ali i od kolega na istim poslovima, izložene su uglavnom žene starije od 35 godina, najčešće visokog obrazovanja, udate, koje imaju manje od deceniju radnog staža. Za razliku od žena, muškarci su žrtve samo nadobudnih šefova, ali ne i kolega. Pretpostavljeni raznim pritiscima, obimnim poslom, ali i nedozvoljavanjem godišnjih odmora i slobodnih dana maltretiraju mlađe, ali i starije muškarce, bez obzira na godine staža, nivo obrazovanja i bračno stanje.
Do ovakvih rezultata došla je dr sc. med. Mirjana Vuksanović, klinički psiholog, koja je obavila istraživanje o mobingu zaposlenih u Beogradu. Rezultati ovog istraživanja u potpunosti se poklapaju s rezultatima do kojih je došla i Vesna Baltazarević, koja je proučavala mobing u centralnoj i južnoj Srbiji. Dakle, mobing se beleži u svim područjima rada, među svim nivoima zaposlenih i u svim delovima Srbije.
Psiholog Vera Kondić, članica udruženja „No mobing“, u kome je utočište našla i Snežana Tatarević, za „Blic nedelje“ kaže da se udruženju dnevno javi šest-sedam osoba. Međutim, pozivi su znatno brojniji kada se priča o mobingu i udruženju „No mobing“ pojavi u medijima, tako da ih tada bude i više od 20.
"Sve je više žrtava mobinga. U našem iskustvu pokazalo se da ne postoji razlika maltretiranih prema polu, tako da nema posebnog profila žrtve, ali je činjenica da su to gotovo uvek veoma stručni radnici, čak izuzetni, jednom rečju, ljudi koji štrče. Svima njima se kao po pravilu šalje poruka da tu ne pripadaju i vrše pritisci da napuste svoje radno mesto", priča Kondićeva.
O načinima šikaniranja ona kaže da su takoreći beskrajni. Dosta često se radi o „sindromu praznog stola“, kada im je onemogućen rad, ponekad čak i fizičkim izdvajanjem od kolega s porukom „ne vidim te, ne postojiš“.
"Šikanirani retko imaju puno posla, a daleko češće rade poslove koji su ispod njihove stručne spreme. Nema puno seksualnih ili fizičkih nasrtaja, već su u pitanju pretpostavke o nasrtaju, aluzije na seks, ucene... Te seksualne aluzije su, razumljivo, učestalije kod žena, a rezultat je prekovremeno ostajanje na poslu kome je prethodilo neko seksualno ucenjivanje. Iako je broj seksualno šikaniranih muškaraca daleko manji, nedavno nam se javio i jedan gospodin koji je to doživeo", priča psiholog Vera Kondić.
Zakon kojim bi šikaniranje na poslu bilo sankcionisano ne postoji, a žrtava je sve više. Iako nadležna ministarstva govore o tome da je neophodno, po hitnom postupku, ubaciti mobing kao posebnu kaznenu kategoriju u Krivični zakon, to se još nije dogodilo. Međutim, šikanirani ne čekaju ionako spore reakcije nadležnih.
Prvi slučaj suđenja moberu vodi se pred Opštinskim sudom u Jagodini, a delo mobinga prekvalifikovano je u zlostavljanje i mučenje koje u zakonu postoji.
Na optuženičkoj klupi sedi Zoran Milovanović, urednik JIP „Novi put“, jer je, kako se navodi u optužnom predlogu, zlostavljao Ivanu Delić-Janković, novinara urednika rubrike ovog pomoravskog nedeljnika, i prema njoj postupao na način koji vređa ljudsko dostojanstvo.
Milovanović joj je govorio da je glupa, cepao joj tekstove, lomio stvari i iz kancelarije je isterao rečima: „Marš napolje, kupi prnje i tornjaj se“, navodi se u optužbi.
Ivana Delić je na sudu izjavila da je Ljubiša Vujić, direktor JIP „Novi put“, „slao kući jer Milovanoviću smeta njen smeh, miris i glas“ i da joj je rekao „da ne može da joj garantuje bezbednost na poslu jer Milovanović oštri noževe i čisti puške“. Optuženi je to demantovao. Borba se nastavlja!
(MONDO)
