U Srbiji 6,7 odsto zaposlenog stanovništva ima status "pomažućeg člana domaćinstva”, a čak 74 odsto njih su žene. To znači da su angažovane u porodičnom poslu, ali nisu plaćene za taj rad
U Srbiji 6,7 odsto zaposlenog stanovništva ima status "pomažućeg člana domaćinstva”, a čak 74 odsto njih su žene. To znači da su angažovane u porodičnom poslu, ali nisu plaćene za taj rad
Radni dan Anke Petrović, četrdesetpetogodišnje domaćice iz šumadijskog sela, počinje sa prvim zracima sunca. Pre nego što počne sa okopavanjem bašte ili nekim drugim sezonskim poslom u njivi, ona mora da pripremi doručak za celu porodicu, spremi decu za odlazak u školu i nahrani mnogobrojne životinje. Za nju ne postoji radno vreme ili slobodan vikend. Radi od jutra do mraka, svih sedam dana u nedelji. Teško je, kaže, ali je navikla, jer ako ona sve ovo ne obavi „nema ko drugi”. Ona nije vlasnik kuće, na njeno ime se ne vodi nijedna poljoprivredna mašina, a zbog nedostatka novca ne uplaćuje ni penzijsko-invalidsko osiguranje.
Anka je jedna od 65 odsto žena koje, prema istraživanju grupe za razvojnu inicijativu „Sekons”, u sezoni poljoprivrednih poslova, rade duže od propisanog punog radnog vremena, bez dana odmora. Utvrđeno je da 17 odsto žena nema zdravstveno osiguranje, a čak 93 odsto njih ne uplaćuje penzijsko-invalidsko osiguranje uglavnom zbog loše materijalne situacije i neinformisanosti.
Ove žene imaju status „pomažućeg člana domaćinstva”, što znači da su angažovane u porodičnom poslu, a nisu plaćene za taj rad. I dok u Evropskoj uniji ova kategorija stanovništva iščezava i čini 0,9 odsto ukupne zaposlenosti, u Srbiji je taj procenat 6,7, a čak 74 odsto pomažućih članova domaćinstva su žene.
"U istraživanje je bilo uključeno 500 žena iz 50 sela. One uglavnom rade u malim i srednjim gazdinstvima sa mešovitom proizvodnjom, koja su najčešće u vlasništvu muških članova porodice", kaže za "Politiku" dr Slobodan Cvejić iz „Sekonsa”.
Pokazalo se da je tek svako deseto domaćinstvo u vlasništvu žene, a čak 84 odsto žena ne poseduje zemlju niti sredstva za proizvodnju.
"Socijalni položaj ovih žena uslovljen je izrazitim imovinskim nejednakostima. One su dvostruko marginalizovane, kao pripadnice poljoprivrednih domaćinstava i kao žene unutar ekonomske i porodične organizacije svojih domaćinstava. Njihov socijalni status nije moguće poboljšati bez poboljšanja položaja poljoprivrednih domaćinstava, koja uglavnom ne ostvaruju velike prihode, ili boljih uslova za zapošljavanje onih žena koje svoj ekonomski status žele da utemelje van domaćinstva", rekla je dr Marija Babović, prezentujući rezultate istraživanja.
Među ispitivanim oblicima socijalne zaštite registrovano je da domaćinstva iz uzorka primaju samo dečji dodatak, dok ostali oblici materijalne pomoći nisu zastupljeni. U „Sekonsu” smatraju da bi ovu pojavu trebalo posebno istražiti s obzirom na to da ruralna domaćinstva koja poseduju manje od jednog hektara zemlje čine 70 odsto siromašnih.
Kako se pokazalo u istraživanju, jedan od glavnih razloga nepovoljnog ekonomskog položaja ovih žena jeste obnavljanje patrilokalnih obrazaca. Naime, one se udajom i prelaskom u suprugovo domaćinstvo uglavnom odriču svoje devojačke imovine u korist muških članova domaćinstva, a ni u kući u koju se udaju nemaju pravo da raspolažu imovinom.
"Pre nekoliko godina sam ostala bez posla i od tada sam domaćica. Prijavila sam se na biro Nacionalne službe za zapošljavanje, ali ne nadam se skorom zaposlenju jer imam 50 godina. U domaćinstvu nema podele na muške i ženske poslove, radim sve, od kuvanja ručka do težih poslova u njivi. Od mene se to očekuje, jer sam stalno u kući. Nisam se uključivala u programe za nezaposlene, a zbog mnogobrojnih obaveza u porodici ne stižem ni da se obavestim o njima. Ipak, muž je „glava kuće” i on raspolaže budžetom domaćinstva", priča jedna vojvođanska domaćica.
I istraživanje je pokazalo da je 44 odsto žena ranije bilo zaposleno uglavnom u industriji, trgovini i ugostiteljstvu. Status domaćice i „pomažućeg člana domaćinstva” najčešće nije njihov izbor već nužda. Uprkos tome, većina ispitanica ne pokazuje interes da se zaposli izvan porodičnog gazdinstva. Tek jedna četvrtina žena aktivno traži zaposlenje, a samo 20 odsto njih je spremno da se upusti u preduzetništvo i samostalni posao. Sa druge strane, veoma su zainteresovane za udruživanje u zadruge, pa bi čak dve trećine uključilo u poljoprivrednu zadrugu ili bi je osnovale sa drugim ženama iz sela. Većina njih ima i ideju čime bi se zadruga bavila, a to bi uglavnom bio ručni rad, cvećarstvo, ili neka vrsta poljoprivredne proizvodnje.
"Naročito zabrinjava činjenica da se petina žena koje nisu zdravstveno osigurane leče same. Većina osiguranih ovo pravo ostvaruje preko supruga koji najčešće ima ključnu finansijsku moć. Neke žene imaju svoje „tajne fondove” za sopstvene potrebe, a to je najčešće ušteđevina od direktne prodaje poljoprivrednih proizvoda", kaže dr Babović.
Ove žene uglavnom žive u skladu sa tradicionalnim, patrijarhalnim načelima. Jedan od velikih problema je neobaveštenost.
"Neophodno je informisati žene o mogućnosti ostvarivanja zdravstvene i socijalne zaštite i podsticati ih da se uključuju u programe za nezaposlene. Pomak je moguće napraviti edukacijom, promovisanjem udruživanja žena u seoskoj proizvodnji, i slanjem detaljnih informacija o načinu ostvarivanja zdravstvenog osiguranja na kućnu adresu", zaključuje Babovićeva.
Pravi primer za to kako žene na selu mogu obogatiti svoj društveni život nudi udruženje žena „Vredne ruke Botoša” iz banatskog sela Botoš. Prema rečima Ksenije Grujić, predsednice, udruženje je osnovano prvenstveno zbog toga da bi se žene družile i odvojile bar tri sata nedeljno koje će posvetiti samo sebi.
Naše članice su žene u dobi od 33 do 48 godina sa srednjom stručnom spremom. Ima i zaposlenih i nezaposlenih i sezonskih radnica, a svima je zajednički cilj da se poboljša kvalitet života. U okviru „Asocijacije za razvoj Botoša” učestvujemo na manifestacijama gde predstavljamo Botoš izrađujući suvenire sa logom sela. Osim toga, vezemo i spremamo tradicionalna banatska jela koja izlažemo i prodajemo na festivalima. Prošli smo edukaciju „Centra za ruralni razvoj”, a neke od naših članica su dobitnice brojnih nagrada za ručne radove, objašnjava Grujićeva.
Udruženje „Vredne ruke Botoša” trenutno broji 20 članica, a članarina je simbolična i iznosi 50 dinara mesečno.
(MONDO)
Radni dan Anke Petrović, četrdesetpetogodišnje domaćice iz šumadijskog sela, počinje sa prvim zracima sunca. Pre nego što počne sa okopavanjem bašte ili nekim drugim sezonskim poslom u njivi, ona mora da pripremi doručak za celu porodicu, spremi decu za odlazak u školu i nahrani mnogobrojne životinje. Za nju ne postoji radno vreme ili slobodan vikend. Radi od jutra do mraka, svih sedam dana u nedelji. Teško je, kaže, ali je navikla, jer ako ona sve ovo ne obavi „nema ko drugi”. Ona nije vlasnik kuće, na njeno ime se ne vodi nijedna poljoprivredna mašina, a zbog nedostatka novca ne uplaćuje ni penzijsko-invalidsko osiguranje.
Anka je jedna od 65 odsto žena koje, prema istraživanju grupe za razvojnu inicijativu „Sekons”, u sezoni poljoprivrednih poslova, rade duže od propisanog punog radnog vremena, bez dana odmora. Utvrđeno je da 17 odsto žena nema zdravstveno osiguranje, a čak 93 odsto njih ne uplaćuje penzijsko-invalidsko osiguranje uglavnom zbog loše materijalne situacije i neinformisanosti.
Ove žene imaju status „pomažućeg člana domaćinstva”, što znači da su angažovane u porodičnom poslu, a nisu plaćene za taj rad. I dok u Evropskoj uniji ova kategorija stanovništva iščezava i čini 0,9 odsto ukupne zaposlenosti, u Srbiji je taj procenat 6,7, a čak 74 odsto pomažućih članova domaćinstva su žene.
"U istraživanje je bilo uključeno 500 žena iz 50 sela. One uglavnom rade u malim i srednjim gazdinstvima sa mešovitom proizvodnjom, koja su najčešće u vlasništvu muških članova porodice", kaže za "Politiku" dr Slobodan Cvejić iz „Sekonsa”.
Pokazalo se da je tek svako deseto domaćinstvo u vlasništvu žene, a čak 84 odsto žena ne poseduje zemlju niti sredstva za proizvodnju.
"Socijalni položaj ovih žena uslovljen je izrazitim imovinskim nejednakostima. One su dvostruko marginalizovane, kao pripadnice poljoprivrednih domaćinstava i kao žene unutar ekonomske i porodične organizacije svojih domaćinstava. Njihov socijalni status nije moguće poboljšati bez poboljšanja položaja poljoprivrednih domaćinstava, koja uglavnom ne ostvaruju velike prihode, ili boljih uslova za zapošljavanje onih žena koje svoj ekonomski status žele da utemelje van domaćinstva", rekla je dr Marija Babović, prezentujući rezultate istraživanja.
Među ispitivanim oblicima socijalne zaštite registrovano je da domaćinstva iz uzorka primaju samo dečji dodatak, dok ostali oblici materijalne pomoći nisu zastupljeni. U „Sekonsu” smatraju da bi ovu pojavu trebalo posebno istražiti s obzirom na to da ruralna domaćinstva koja poseduju manje od jednog hektara zemlje čine 70 odsto siromašnih.
Kako se pokazalo u istraživanju, jedan od glavnih razloga nepovoljnog ekonomskog položaja ovih žena jeste obnavljanje patrilokalnih obrazaca. Naime, one se udajom i prelaskom u suprugovo domaćinstvo uglavnom odriču svoje devojačke imovine u korist muških članova domaćinstva, a ni u kući u koju se udaju nemaju pravo da raspolažu imovinom.
"Pre nekoliko godina sam ostala bez posla i od tada sam domaćica. Prijavila sam se na biro Nacionalne službe za zapošljavanje, ali ne nadam se skorom zaposlenju jer imam 50 godina. U domaćinstvu nema podele na muške i ženske poslove, radim sve, od kuvanja ručka do težih poslova u njivi. Od mene se to očekuje, jer sam stalno u kući. Nisam se uključivala u programe za nezaposlene, a zbog mnogobrojnih obaveza u porodici ne stižem ni da se obavestim o njima. Ipak, muž je „glava kuće” i on raspolaže budžetom domaćinstva", priča jedna vojvođanska domaćica.
I istraživanje je pokazalo da je 44 odsto žena ranije bilo zaposleno uglavnom u industriji, trgovini i ugostiteljstvu. Status domaćice i „pomažućeg člana domaćinstva” najčešće nije njihov izbor već nužda. Uprkos tome, većina ispitanica ne pokazuje interes da se zaposli izvan porodičnog gazdinstva. Tek jedna četvrtina žena aktivno traži zaposlenje, a samo 20 odsto njih je spremno da se upusti u preduzetništvo i samostalni posao. Sa druge strane, veoma su zainteresovane za udruživanje u zadruge, pa bi čak dve trećine uključilo u poljoprivrednu zadrugu ili bi je osnovale sa drugim ženama iz sela. Većina njih ima i ideju čime bi se zadruga bavila, a to bi uglavnom bio ručni rad, cvećarstvo, ili neka vrsta poljoprivredne proizvodnje.
"Naročito zabrinjava činjenica da se petina žena koje nisu zdravstveno osigurane leče same. Većina osiguranih ovo pravo ostvaruje preko supruga koji najčešće ima ključnu finansijsku moć. Neke žene imaju svoje „tajne fondove” za sopstvene potrebe, a to je najčešće ušteđevina od direktne prodaje poljoprivrednih proizvoda", kaže dr Babović.
Ove žene uglavnom žive u skladu sa tradicionalnim, patrijarhalnim načelima. Jedan od velikih problema je neobaveštenost.
"Neophodno je informisati žene o mogućnosti ostvarivanja zdravstvene i socijalne zaštite i podsticati ih da se uključuju u programe za nezaposlene. Pomak je moguće napraviti edukacijom, promovisanjem udruživanja žena u seoskoj proizvodnji, i slanjem detaljnih informacija o načinu ostvarivanja zdravstvenog osiguranja na kućnu adresu", zaključuje Babovićeva.
Pravi primer za to kako žene na selu mogu obogatiti svoj društveni život nudi udruženje žena „Vredne ruke Botoša” iz banatskog sela Botoš. Prema rečima Ksenije Grujić, predsednice, udruženje je osnovano prvenstveno zbog toga da bi se žene družile i odvojile bar tri sata nedeljno koje će posvetiti samo sebi.
Naše članice su žene u dobi od 33 do 48 godina sa srednjom stručnom spremom. Ima i zaposlenih i nezaposlenih i sezonskih radnica, a svima je zajednički cilj da se poboljša kvalitet života. U okviru „Asocijacije za razvoj Botoša” učestvujemo na manifestacijama gde predstavljamo Botoš izrađujući suvenire sa logom sela. Osim toga, vezemo i spremamo tradicionalna banatska jela koja izlažemo i prodajemo na festivalima. Prošli smo edukaciju „Centra za ruralni razvoj”, a neke od naših članica su dobitnice brojnih nagrada za ručne radove, objašnjava Grujićeva.
Udruženje „Vredne ruke Botoša” trenutno broji 20 članica, a članarina je simbolična i iznosi 50 dinara mesečno.
(MONDO)
