Budući da radni dan traje sve duže, emotivne veze na radnom mestu postaju sve masovnija pojava. Munjevit razvoj nove tehnologije i Interneta učinio je da se izbriše jasna granica između radnog i slobodnog vremena.
Budući da radni dan traje sve duže, emotivne veze na radnom mestu postaju sve masovnija pojava.
Munjevit razvoj nove tehnologije i Interneta učinio je da se izbriše jasna granica između radnog i slobodnog vremena.
To je dovelo do korenitih promena, ne samo u poslovnom okruženju, već i u životnim navikama većine današnjih zaposlenih ljudi.
Budući da se više ne pravi jasna granica između javne i privatne sfere, kako su učili stari Grci, ne treba da čudi što nekada pažljivo čuvana intima u današnjim uslovima sveprisutnih kamera, mobilnih telefona i čipova postaje sve više javna.
Pitanje koje sve više dobija na aktuelnosti glasi: kako prezaposlen čovek, koji je angažovan gotovo svih sedam dana u nedelji, da nađe vremena za sopstvenu intimu i romantiku? Svedoci smo da nemilosrdni radni tempo postaje vrhunski dirigent koji određuje ne samo karakter rada, već utiče i na sveukupni ritam života i način razmišljanja, piše "Politika".
U takvim uslovima opšte mobilnosti, emocije su izgleda ne samo „izgubile bitku”, već su postale nedostupan luksuz i teško opterećenje za većinu ljudi koji se penju stepenicama koje vode ka uspešnoj karijeri.
Međutim, domišljati magovi svetskog biznisa, koji ništa ne propuštaju slučaju, upravo su u tom praznom prostoru pronašli način da se pozabave slobodnim vremenom svojih zaposlenih.
„Mladi ljudi danas rade više nego ranije. U kancelarijama provode gotovo čitav dan. Pošto uglavnom nisu u braku, dolazi do čestih veza u kancelariji”, objašnjava sociolog Meri Stil koja se na Univerzitetu u Vašingtonu bavi proučavanjem prilika na radnom mestu.
Njena analiza pokazuje da 25 posto američkih kompanija sprovodi dosta liberalnu politiku koja odobrava romantične veze između kolega na radnom mestu. S druge strane, pojedine kompanije zabranjuju „ljubavne avanture” na poslu, a ima i onih koje od svojih zaposlenih traže da im „polažu račune” o svom emotivnom statusu pod krovom firme.
Pravni fakultet u Beogradu je jedina visokoškolska ustanova u Srbiji koja je dozvolila emotivne odnose u svom kolektivu. U dokumentu „Standardi rada”, koji se primenjuje na ovom fakultetu, emotivni odnosi se definišu kao privatna stvar pojedinaca.
Istovremeno, po slovu ovog statuta, pod seksualnim uznemiravanjem smatra se svako ponašanje koje stvara intimizirajuće, neprijateljske i ponižavajuće radne uslove. Zabrane se odnose kako na zaposlene, tako i na privremeno angažovane profesore, studente, gostujuće predavače fakulteta.
Ipak, kratkotrajne veze i flertovanje među kolegama u radnim sredinama nisu nikakva nepoznanica i novost. Ono što je, na početku trećeg milenijuma, drugačije jeste novi „seksualni i emotivni bonton”.
Za razliku od nekadašnjih ljubavnih avantura na poslu koje su predstavljale „mirnu luku” i paralelno sa brakom u tajnosti mogle da se održavaju godinama, danas se situacija umnogome promenila.
Iako sve više postajemo društvo „samaca”, retko ko pristaje da se odrekne tog statusa i svoju slobodu zameni „stalnim i opterećujućim” vezama. Sociolozi objašnjavaju da su današnje emotivne i seksualne veze zapravo postale „kopija” svakodnevnog života – sve je brzo, munjevito, odmah, sada i ovde, bez preteranog emotivnog zanosa.
„Seks gubi čak i konvencionalne znake romanse, a ljubav ostaje bez ljubomore”, ističe jedan američki sociolog koji se bavi analizom potrošačkog karaktera savremenog društva.
Prof. dr Jelena Vlajković zastupa stanovište po kojem je od trenutka kada su muškarci i žene počeli da rade zajedno postalo neminovno da stvaraju ljubavne odnose. Ona napominje da je u prošlosti bilo značajno koliko je radna sredina prihvatala i bila tolerantna prema takvim pojavama.Munjevit razvoj nove tehnologije i Interneta učinio je da se izbriše jasna granica između radnog i slobodnog vremena.
To je dovelo do korenitih promena, ne samo u poslovnom okruženju, već i u životnim navikama većine današnjih zaposlenih ljudi.
Budući da se više ne pravi jasna granica između javne i privatne sfere, kako su učili stari Grci, ne treba da čudi što nekada pažljivo čuvana intima u današnjim uslovima sveprisutnih kamera, mobilnih telefona i čipova postaje sve više javna.
Pitanje koje sve više dobija na aktuelnosti glasi: kako prezaposlen čovek, koji je angažovan gotovo svih sedam dana u nedelji, da nađe vremena za sopstvenu intimu i romantiku? Svedoci smo da nemilosrdni radni tempo postaje vrhunski dirigent koji određuje ne samo karakter rada, već utiče i na sveukupni ritam života i način razmišljanja, piše "Politika".
U takvim uslovima opšte mobilnosti, emocije su izgleda ne samo „izgubile bitku”, već su postale nedostupan luksuz i teško opterećenje za većinu ljudi koji se penju stepenicama koje vode ka uspešnoj karijeri.
Međutim, domišljati magovi svetskog biznisa, koji ništa ne propuštaju slučaju, upravo su u tom praznom prostoru pronašli način da se pozabave slobodnim vremenom svojih zaposlenih.
„Mladi ljudi danas rade više nego ranije. U kancelarijama provode gotovo čitav dan. Pošto uglavnom nisu u braku, dolazi do čestih veza u kancelariji”, objašnjava sociolog Meri Stil koja se na Univerzitetu u Vašingtonu bavi proučavanjem prilika na radnom mestu.
Njena analiza pokazuje da 25 posto američkih kompanija sprovodi dosta liberalnu politiku koja odobrava romantične veze između kolega na radnom mestu. S druge strane, pojedine kompanije zabranjuju „ljubavne avanture” na poslu, a ima i onih koje od svojih zaposlenih traže da im „polažu račune” o svom emotivnom statusu pod krovom firme.
Pravni fakultet u Beogradu je jedina visokoškolska ustanova u Srbiji koja je dozvolila emotivne odnose u svom kolektivu. U dokumentu „Standardi rada”, koji se primenjuje na ovom fakultetu, emotivni odnosi se definišu kao privatna stvar pojedinaca.
Istovremeno, po slovu ovog statuta, pod seksualnim uznemiravanjem smatra se svako ponašanje koje stvara intimizirajuće, neprijateljske i ponižavajuće radne uslove. Zabrane se odnose kako na zaposlene, tako i na privremeno angažovane profesore, studente, gostujuće predavače fakulteta.
Ipak, kratkotrajne veze i flertovanje među kolegama u radnim sredinama nisu nikakva nepoznanica i novost. Ono što je, na početku trećeg milenijuma, drugačije jeste novi „seksualni i emotivni bonton”.
Za razliku od nekadašnjih ljubavnih avantura na poslu koje su predstavljale „mirnu luku” i paralelno sa brakom u tajnosti mogle da se održavaju godinama, danas se situacija umnogome promenila.
Iako sve više postajemo društvo „samaca”, retko ko pristaje da se odrekne tog statusa i svoju slobodu zameni „stalnim i opterećujućim” vezama. Sociolozi objašnjavaju da su današnje emotivne i seksualne veze zapravo postale „kopija” svakodnevnog života – sve je brzo, munjevito, odmah, sada i ovde, bez preteranog emotivnog zanosa.
„Seks gubi čak i konvencionalne znake romanse, a ljubav ostaje bez ljubomore”, ističe jedan američki sociolog koji se bavi analizom potrošačkog karaktera savremenog društva.
"Sada je to drugačije. Objašnjenje bismo možda mogli tražiti u savremenom načinu života i rada. Najveći deo dana ljudi provode na radnom mestu, dele iste probleme, učestvuju u zajedničkim projektima, pa otuda i nije čudo da ih pogodi Amorova strela i da se u takvim okolnostima desi ljubav", mišljenja je profesorka Vlajković.
Komplikacije koje mogu da prate neobavezne ljubavne veze pre svega zavise od očekivanja koje partneri imaju. Ukoliko se takve veze shvataju kao mešavina prijateljstva i seksualne privlačnosti, u tom slučaju one mogu dugo da traju i da ne ugrožavaju nikoga – ni privatni život partnera, ni njihov položaj u firmi. Međutim, profesorka Vlajković smatra da zaljubljivanje nikada nije u potpunosti „bezbedno”.
Onog trenutka kada se otvorimo prema drugom biću i dopustimo mu da sa nama deli naš životni prostor, tada prihvatamo emotivni rizik – da ćemo biti povređeni, ostavljeni, razočarani. Ko nije spreman na takav rizik, ostaje uskraćen za dragoceno iskustvo – smatra naša sagovornica. – S druge strane, ističe profesorka Vlajković, ne postoji nikakva obaveza ljudi koji su se sreli i zavoleli na poslu da o tome obaveštavaju svoju radnu sredinu, izuzev ukoliko ne žele tu vezu da ozakone. U firmama rade odrasli ljudi koji imaju pravo na privatnost.
Kako tumačiti ljubavni odnos sa nadređenima, sa autoritetima? Ulazimo li u „konflikt interesa” ukoliko se zaljubimo u šefa?
"Zaljubljenost je intimno stanje za koje šef nikada ne mora da sazna. Druga je stvar ukoliko preko takve veze pokušavate da ostvarite neke druge ciljeve, tada se može govoriti o određenom konfliktu interesa" kaže ona.
Kakav će biti kraj veze zavisi od zrelosti partnera. Rastanci su često bolni i komplikovani i bilo bi najbolje da takvi ljudi više ne rade zajedno, što u praksi često nije slučaj.
Na Pravnom fakultetu u Beogradu pravilnikom su uređeni emotivni odnosi između studenata i profesora. Da li se zalažete za „legalizaciju ljubavi” i u ostalim firmama?
"Ne bih rekla da je ovde reč o 'legalizaciji ljubavi', već o uvođenju nekih standarda ponašanja. Oni su jako važni tamo gde postoji nejednak odnos moći, kao između profesora i studenata ili šefova i službenika. U ostalim slučajevima gde moć ne može da bude zloupotrebljena ovakvi standardi su nepotrebni", stav je profesorke Jelene Vlajković.
Istraživanje o ljubavi i seksu na poslu, koje je sproveo internet-portal „Moj posao” na uzorku od 2000 ispitanika, pokazalo je sledeće: 1000 ispitanika priznalo je seksualnu vezu na poslu, 400 njih imalo je vezu sa nadređenom osobom, 500 ispitanika je svoju vezu opisalo kao „običan seks”.
Muškarci i žene su različito doživljavali svoje veze na poslu. Dok su ih muškarci ocenjivali kao veze „za seks”, većina žena imala je iluziju o „pravoj” ljubavi.
Interesantno je da je većina ispitanika pokušala da sakrije svoje seksualno iskustvo. Samo 18 posto ispitanika bilo je iskreno i priznalo je svoj „greh”, dok je 43 posto njih tvrdilo da je uspešno sakrilo svoju romansu. Veze na poslu odobrilo je 38 posto ispitanika, 33 posto anketiranih se suprotstavilo, dok je 28 posto njih ostalo neopredeljeno.
(MONDO)
