Kada je krajem šezdesetih godina srušio zidove kancelarija, američki dizajner Robert Propst verovao je da će svojim revolucionarnim konceptom pokretnih paravana oko udobnih radnih mesta osloboditi energiju radnika, poboljšati komunikaciju i time razmenu ideja, produktivnost...
Kada je krajem šezdesetih godina srušio zidove kancelarija, američki dizajner Robert Propst verovao je da će svojim revolucionarnim konceptom pokretnih paravana oko udobnih radnih mesta osloboditi energiju radnika, poboljšati komunikaciju i time razmenu ideja, produktivnost...
Na žalost, u tumačenju poslodavaca Propstov „otvoreni radni prostor“ ubrzo se pretvorio u suprotnost svega što je autor zamišljao: nehumano male boksove u kojima je teško raditi, ali zato svi osećaju stalnu pasku „Velikog brata“, pišu "Novosti".
Drugim rečima, pravo mučilište za radnika. Tu ocenu je i zvanično potvrdio čitav niz američkih, francuskih, italijanskih studija o prostoru za rad. Što je još gore - sa stanovišta privrede i poslodavaca - takav prostor ubija kreativnost i učinak.
Jedno američko istraživanje pokazalo je, na primer, da zaposleni koji rade u „boksovima“ troše čak 30-40 odsto vremena u „poslovima bez ikakve vrednosti u vezi sa dokumentacijom“ - u prevodu, u traženju stvari u suviše malom prostoru.
U istom istraživanju, trećina radnika rekla je da im na poslu najviše smeta - dovikivanje, koje je neophodno da bi se ljudi čuli u opštoj buci. „Otvoreni prostor“ ima još niz naizgled malih mana, koje, kada se iz dana u dan ponavljaju, postaju prava tortura.
Recimo, nemogućnost da se svetlost i temperatura u radnom prostoru prilagode ličnim potrebama. Onda, tu su mirisi, tikovi, neuroze, tuđi razgovori i problemi koje svi, hteli-ne hteli moraju da čuju, otvaranje i zatvaranje prozora, pa štampači i ostali uređaji koje svi dele...
U jednom italijanskom istraživanju trećina ispitanika rekla je da su najgori problem upravo razgovori među kolegama, 27 odsto najviše smeta telefoniranje, 15 odsto podešavanje klima-uređaja...
Francuski stručnjaci za organizaciju rada Aleksandar Dinar i Toma Siber ocenili su, međutim, da je u „otvorenom prostoru“ najveći problem - posebni sistem „društvene kontrole“, odnosno sveopšte špijuniranje. I tamo gde nadzora objektivno nema, neizbežno je da se svi osećaju kao pod stalnom paskom.
Svako svakoga može da prisluškuje, prebrojava koliko je puta otišao po kafu ili u toalet, kontroliše da li stvarno radi ili „pod klupom“ rešava ukrštene reči... Sam taj osećaj je, po rečima stručnjaka, dovoljan da se odlazak na posao pretvori u svakodnevni stres - kao da stresa na poslu i bez toga nema dovoljno.
Robert Propst je dizajnirao elemente „otvorenog prostora“ na osnovu „aktivne kancelarije“, koju je predložio organizator rada Herman Miler. Miler je, naime, verovao da bi se rušenjem zidova i uvođenjem pokretnih pregrada među zaposlenima podstakli dinamičnost, komunikacija i razmena ideja.
Pregradama između pisaćih stolova svaki zaposleni dobijao je potpuno svoj prostor, koji je trebalo sam da osmisli ne samo horizontalno (sto) već i vertikalno (police, slike, knjige, lampe...). Tako se dobijao prijatan, personalizovan prostor gde je sve što je radniku potrebno na dohvat ruke. Poslodavci su, međutim, u Milerovoj i Propstovoj ideji videli priliku da uštede na kancelarijskom prostoru i nameštaju. Tako su nastale „ćelije“ veličine do dva i po kvadratna metra koje danas predstavljaju „otvoreni prostor“.
(MONDO)
Na žalost, u tumačenju poslodavaca Propstov „otvoreni radni prostor“ ubrzo se pretvorio u suprotnost svega što je autor zamišljao: nehumano male boksove u kojima je teško raditi, ali zato svi osećaju stalnu pasku „Velikog brata“, pišu "Novosti".
Drugim rečima, pravo mučilište za radnika. Tu ocenu je i zvanično potvrdio čitav niz američkih, francuskih, italijanskih studija o prostoru za rad. Što je još gore - sa stanovišta privrede i poslodavaca - takav prostor ubija kreativnost i učinak.
Jedno američko istraživanje pokazalo je, na primer, da zaposleni koji rade u „boksovima“ troše čak 30-40 odsto vremena u „poslovima bez ikakve vrednosti u vezi sa dokumentacijom“ - u prevodu, u traženju stvari u suviše malom prostoru.
U istom istraživanju, trećina radnika rekla je da im na poslu najviše smeta - dovikivanje, koje je neophodno da bi se ljudi čuli u opštoj buci. „Otvoreni prostor“ ima još niz naizgled malih mana, koje, kada se iz dana u dan ponavljaju, postaju prava tortura.
Recimo, nemogućnost da se svetlost i temperatura u radnom prostoru prilagode ličnim potrebama. Onda, tu su mirisi, tikovi, neuroze, tuđi razgovori i problemi koje svi, hteli-ne hteli moraju da čuju, otvaranje i zatvaranje prozora, pa štampači i ostali uređaji koje svi dele...
U jednom italijanskom istraživanju trećina ispitanika rekla je da su najgori problem upravo razgovori među kolegama, 27 odsto najviše smeta telefoniranje, 15 odsto podešavanje klima-uređaja...
Francuski stručnjaci za organizaciju rada Aleksandar Dinar i Toma Siber ocenili su, međutim, da je u „otvorenom prostoru“ najveći problem - posebni sistem „društvene kontrole“, odnosno sveopšte špijuniranje. I tamo gde nadzora objektivno nema, neizbežno je da se svi osećaju kao pod stalnom paskom.
Svako svakoga može da prisluškuje, prebrojava koliko je puta otišao po kafu ili u toalet, kontroliše da li stvarno radi ili „pod klupom“ rešava ukrštene reči... Sam taj osećaj je, po rečima stručnjaka, dovoljan da se odlazak na posao pretvori u svakodnevni stres - kao da stresa na poslu i bez toga nema dovoljno.
Robert Propst je dizajnirao elemente „otvorenog prostora“ na osnovu „aktivne kancelarije“, koju je predložio organizator rada Herman Miler. Miler je, naime, verovao da bi se rušenjem zidova i uvođenjem pokretnih pregrada među zaposlenima podstakli dinamičnost, komunikacija i razmena ideja.
Pregradama između pisaćih stolova svaki zaposleni dobijao je potpuno svoj prostor, koji je trebalo sam da osmisli ne samo horizontalno (sto) već i vertikalno (police, slike, knjige, lampe...). Tako se dobijao prijatan, personalizovan prostor gde je sve što je radniku potrebno na dohvat ruke. Poslodavci su, međutim, u Milerovoj i Propstovoj ideji videli priliku da uštede na kancelarijskom prostoru i nameštaju. Tako su nastale „ćelije“ veličine do dva i po kvadratna metra koje danas predstavljaju „otvoreni prostor“.
(MONDO)
