Karoši je fenomen koji se povezuje sa prekomernim radom, a opisuje sindrom iznenadne smrti zbog zastoja u radu srca, krvarenja ili suicida, a bez prethodnih upadljivih znakova bolesti.
Karoši je fenomen koji opisuje sindrom iznenadne smrti zbog zastoja u radu srca, krvarenja ili suicida, a bez prethodnih upadljivih znakova bolesti, a povezuje se s prekomernim radom.
Ljudi koji stradaju od navedenog sindroma često rade prekovremeno, nezavisno od toga da li im je taj rad plaćen.
U Japanu se na to gleda slično kao na “ponos samuraja” i podrazumeva se, jer bi suprotno bilo nečasno i značilo bi nelojalnost kompaniji. Tako “radnici samuraji” rade vrlo teško i ne govore o tome, a stres je zabranjena reč. Bez obzira na radni napor, izražavaju visok nivo odanosti kompaniji u kojoj su zaposleni.
Prema naučnim procenama, rizična granica za pojavu karoši sindroma jeste rad koji uključuje 80 prekovremenih sati mesečno, a većina osoba koje su lečene ili umrle zbog tog sindroma radile su i više od 100 prekovremenih sati.
Rizik je naglašen kod radnika iznad četrdesete i pedesete godine života, koji imaju male mogućnosti za drugi posao, a u strahu od gubitka postojećeg pristaju na sve.
Procenjuje se da je od 1990. u Japanu od karošija umrlo više od 10.000 ljudi, zbog čega je osnovana posebna komisija advokatskog veća i ministarstva rada koji prati tu pojavu.
Karoši je, naravno, prvo prepoznat u Japanu još 1969. godine, a zvanično je priznat 1987. godine, ali je poslednjih godina uočen i u Sjedinjenim Američkim Državama i u zemljama Evropske unije.
Jedan od uzroka za pojavu karošija jeste i zapošljavanje honorarne radne snage, koja donosi uštedu i fleksibilnost jer se lakše može otpuštati. U odnosima između radnika koji su zaposleni na neodređeno i onih na određeno vreme razvija se konkurencija i potreba za dokazivanjem, a ona često znači i preuzimanje dodatnih poslova.
(MONDO)
Ljudi koji stradaju od navedenog sindroma često rade prekovremeno, nezavisno od toga da li im je taj rad plaćen.
U Japanu se na to gleda slično kao na “ponos samuraja” i podrazumeva se, jer bi suprotno bilo nečasno i značilo bi nelojalnost kompaniji. Tako “radnici samuraji” rade vrlo teško i ne govore o tome, a stres je zabranjena reč. Bez obzira na radni napor, izražavaju visok nivo odanosti kompaniji u kojoj su zaposleni.
Prema naučnim procenama, rizična granica za pojavu karoši sindroma jeste rad koji uključuje 80 prekovremenih sati mesečno, a većina osoba koje su lečene ili umrle zbog tog sindroma radile su i više od 100 prekovremenih sati.
Rizik je naglašen kod radnika iznad četrdesete i pedesete godine života, koji imaju male mogućnosti za drugi posao, a u strahu od gubitka postojećeg pristaju na sve.
Procenjuje se da je od 1990. u Japanu od karošija umrlo više od 10.000 ljudi, zbog čega je osnovana posebna komisija advokatskog veća i ministarstva rada koji prati tu pojavu.
Karoši je, naravno, prvo prepoznat u Japanu još 1969. godine, a zvanično je priznat 1987. godine, ali je poslednjih godina uočen i u Sjedinjenim Američkim Državama i u zemljama Evropske unije.
Jedan od uzroka za pojavu karošija jeste i zapošljavanje honorarne radne snage, koja donosi uštedu i fleksibilnost jer se lakše može otpuštati. U odnosima između radnika koji su zaposleni na neodređeno i onih na određeno vreme razvija se konkurencija i potreba za dokazivanjem, a ona često znači i preuzimanje dodatnih poslova.
(MONDO)
